Državne marže

Približavanje izbora, promena vlasništva nad najvećim trgovinskim lancem ili briga za standard građana? Koji je razlog zbog kojeg je država baš sada odlučila da se obračuna s visokim maržama u Srbiji?

Vlada bi trebalo, prema najavi ministra poljoprivrede i trgovine Dušana Petrovića, do kraja godine da donese odluku kojom će propisati visinu trgovačkih marži za osnovne životne namirnice i to verovatno na maksimalnih deset odsto.

Treba li takvu odluku pozdraviti ukoliko potrošači dobiju jeftiniji šećer, brašno, mleko, ulje i druge potrepštine? Naravno. Odgovoriće svako na prvu loptu, jer predugo je Srbija trgovački eldorado gde su marže, ne samo na hranu, višestruko veće nego u Evropi.

Posmatrano s te strane – dobro je da se konačno država odvažila da stane na put trgovinskom eldoradu, ali se nameću i neka nimalo prijatna pitanja – zbog čega je država do sada oklevala da to uradi. Da li bi pre toga „Maksi” otišao u ruke Belgijanaca, a na njima je lakše trenirati strogoću nego na domaćem vlasniku? Verovatno ne, ali niko se ne može oteti utisku da je država savršeno dobro znala šta joj se dešava u kući, a reagovala je tek sada.

Neko će reći bolje sada nego nikada. Jeste, ali liberalni ekonomisti i ne samo oni, ovakvu najavu države tumače kao nasilje nad tržištem. I u pravu su. Tržište nije haos kako su ga pojedini trgovci razumeli, jer su kupce drali maržama većim i od 40 odsto, ali nije ni ovo što ministarstvo trgovine hoće. Bilo bi lepo kada bi nas to ministarstvo obavestilo koja je još evropska zemlja donela uredbu o zamrzavanju marži na hranu ili druge proizvode.

Teško, primer neće naći. Zbog čega?

Zato što je tamo tržišna priča poodavno završena i znaju se dobro pravila. Mi smo najpre krenuli u sveopštu privatizaciju i monopolizaciju tržišta hrane, pa i robe široke potrošnje, pa tek onda, kada je prvobitna akumulacija gotovo završena, kada su se velike gazde kod nas pozicionirale, počeli da donosimo pravila o fer i poštenoj igri. Kasno.

Tržište je živ organizam i država u njega ne treba da se meša zabranama i administrativnim ograničenjima. Ozbiljne države to rade na drugi način. Tu nam je lekciju odavno očitala Margaret Tačer. Nema idealnog policajca koji bi držao pod kontrolom cene, ponudu, zaradu, a u isto vreme obezbedio nesmetano snabdevanje i razvoj tržišta koji nam je toliko potreban.

Stoga se, ipak, treba vratiti slobodnom tržištu i zdravoj konkurenciji. Država umesto ograničenja marži treba da pridobije još nekoliko trgovinskih lanaca, većih igrača nego što je „Delez”. Belgijski lanac nije među prvih deset na svetu, a neki od njih posluju upravo u našem komšiluku. Ukoliko otvorimo granice, izložimo tržište jakoj konkurenciji i svakodnevno pozivamo velike igrače da dođu, dobićemo maloprodaju kakvu imaju evropske države, a s njima i evropske marže.