Žaoke preko okeana

Da je Mit Romni kojim slučajem srpski političar –i da nama govori isto što i njegovim Amerikancima- –ovde bi ga podržala samo manjina, evroskeptičnih, partija. Jer, i taj republikanski takmac u trci ka Beloj kući rado optužuje vlast (tamošnju) da sunarodnicima nameće evropski model na uštrb nacionalnog integriteta i identiteta…

Po njemu, demokrata – šef države, Barak Obama forsira „evropske košmare“,a potiskuje „američki san“. Ne pominjući činjenicu da je Evropa uvezla finansijsku krizu iz Amerike, on i stranačke mu kolege prebacuju predsedniku da odande uvozi niz „nepoželjnosti“ u vidu „socijalidemokratskog modela suprotnog domaćem ukusu, socijalne preosetljivosti kojašteti preduzetništvu, prevelike uloge države na tržištu, manjka religioznosti, viška pacifizma, kolebljivosti u odgovoru na spoljne pretnje“…

Dok dotičnog čitamo i slušamo –moglo bi da nam se učini da se podiže nova verzija Berlinskog zida. Ovoga puta –unutar atlantskog savezništva koje je ključno doprinelo rušenju tog simbola dugotrajne ideološke i vojne podele na dva bloka i omogućilo širenje demokratije.

Takav zaključak bi, naravno, bio preteran. Romnijeve žaoke, uostalom, podupiru kurseve evropske desnice –na vlasti u većini zemalja Starog kontinenta –koja se sve više odriče „države blagostanja“ kao „preteranog levičarskog troškarenja“, a čije tekovine pokušavaju da odbrane pokreti „ogorčenih“.

Paradoksalno je zazvučalo kad je kao „evropeistu“ kritikovao Obamu koji je prethodno, iz istog tabora,optužen da je „prvi američki predsednik kome Evropa nije prioritet“. Ali, rekao bih, da nije reč o paradoksu, već o pojačavanju rezervisanosti prema prekookeanskom kursu.

Uočljivo je, već poduže, da Amerika težište svojih strateških aktivnosti –izvan hronične usredsređenosti na burni i petrolejski bogat „prošireni Bliski istok“ – premešta s Atlantika na Pacifik. Da je više angažovana u preuređivanju partnersko-rivalskih odnosa s brzorastućom Kinom,nego u usavršavanju tradicionalnih veza sa Evropom, koju Vašington vidi kao „silu čiji značaj opada na globalnoj sceni“.

Amerika Evropu i dalje ceni kao glavnog, mada nedovoljno pouzdanog, saveznika, dok Kinu sagledava kao glavnog konkurenta u nadmetanju za širenje uticaja. A konkurentni spoljni izazov je Vašingtonu uvek najvažniji.

Iz Bele kuće se Evropljanima uporno spočitava i da nedovoljno ulažu u vojsku, da su kolebljivi u oružanim intervencijama NATO-a, iako „dobar deo svog ekonomskog razvoja duguju smanjenim odbrambenim troškovima pod američkim kišobranom“. Saglasnosti nema ni oko procena stepena opasnosti od terorizma, metoda za širenje demokratije, ekoloških potreba, energetske „zavisnosti“ od Rusije, pa ni oko načina za ublažavanje finansijske krize.

Upravo je izbio još jedan žučni spor. Evropljani su nastavak snižavanja njihovih kreditnih rejtinga ocenili kao političku pristranost američke agencije jer je „poštedela Britaniju i SAD,iako su te dve zemlje zaduženije“. Rang je spušten i Francuskoj, pa „Mond“ komentariše da je Nikola Sarkozi doživeo „crni petak“ usred izborne kampanje i dok ga još bije glas da je „proamerički nastrojen“ predsednik.

Zanimljivo je da su Amerikanci i Kinezi, koje zbog ekonomske isprepletenosti nazivaju „sijamskim bliznacima“, slično reagovali na evropske finansijske peripetije. Obostrano su izražene i zabrinutost i lepe želje za oporavak i –uzdržanost u davanju materijalne potpore. Vašington je poručio da Evropa ima dovoljno novca da reši svoje probleme, a Peking –da „država blagostanja“ jeste, po mnogo čemu, „dobra za svako društvo, ali da je prevaziđeno njeno radno zakonodavstvo jer podstiče lenjost i nemar,a ne marljivost“.

Zanemaruje se, međutim, ključna činjenica da je u Evropi, bar u njenom jezgru, kvalitet života bolji nego kod većine njenih kritičara –pokazala su istraživanja. Znamo da je evropski društveni model najbolji, nedostižan za mnoge zemlje,konstatuje i globalista Moises Naim u madridskom „Paisu“. Treba ga sačuvati, sugeriše, pošto bi u suprotnom – svet ostao bez uzornog socijalnog sklada kojije još jedina, makar i relativna, protivteža rastućim neuravnoteženostima.

Evropljanima smeta, svakako, što su uvršteni među ključne spoljne teme u američkoj izbornoj kampanji. Znaju da takvom statusu, po pravilu, sleduju povećane nevolje.

Stoga će uložiti napor da izvuku iz „sendviča“ –između slona i magarca, simbola republikanaca i demokrata. Navijaće, pri tom, za onog tamošnjeg kandidata koji birače osvaja porukom da Americi ne priliči da opravdanja za domaća zastranjivanja traži po inostranstvu.