Tron bez naslednika

Da bismo, kao svet, izašli iz krize potrebni su nam lideri, čujem, s veštinom kreatora „krimića“ i „ljubića“. Čije privatne i službene zavrzlame drže pažnju publike, jer ona zna da će pobediti strana za koju navija, da će joj strpljenje biti nagrađeno srećnim krajem.

Kretanja u svetu trenutno nalikuju „sapunicama“, samo im fali – hepiend. Skovitlala nas je kriza čiji bi kraj mogao da bude i gori od nje – upozoravaju poznavaoci i podsećaju da je prethodna, slična, okončana tek Drugim svetskim ratom.

Nije isključeno, mislim, da je u toku „novela“ o dramatičnoj tranziciji od poznatog ka nepoznatom uređenju. Nalik antičkim borbama oko trona koji je ostao bez naslednika.

Svet kakav je danas, oblikovali su ponajviše Amerika i liberalni kapitalizam, čija je prevlast sada osporena. Mestimično se globalnoj premoći tog tandema – kao glavnooptuženom za krizu – čak pripisuje kraj, ali bez uverljivih naznaka šta je to što ju je nasledilo i što sada „drma“ svetom.

Globalnu ulogu Amerike i liberalnog kapitalizma još niko nije preuzeo, pa bih rekao da je primat ta dva ključna aktera uzdrman njihovim prethodnim uspehom: kad su iz bespoštedne konkurencije, na kojoj su se uzdigli iznad drugih, izrasli jaki spoljni konkurenti, s brzim privrednim rastom i postepenim a osetnim povećavanjem udela u međunarodnom političkom odlučivanju. Kao predvodnici takve decentralizacije najčešće se pominju članovi grupe BRIK (Brazil, Indija, Rusija i Kina) a čiji je uspon, ujedno, osporio i tezu protivnika globalizacije da ona koristi samo već bogatim zemljama.

Klasična Evropa je možda najveći disident. Stvaranjem Unije je pokušala da ojača konkurentnost u nadmetanju sa obe vrste „džinova“ a da se odrekne, bar ne previše, svog (po meni – najhumanijeg) ustrojstva „države blagostanja“ – ugroženoj prodorima i liberalnog kapitalizma i jevtine robe iz sistema jeftine radne snage, ali je u tome zastala zbog nedovoljne političke objedinjenosti i pomanjkanja finansijske odgovornosti niza članica.

Pokreti „ogorčenih“, od Madrida do Atine, i „okupatora Vol strita“ ne traže ukidanje već reformu kapitalizma, da bi postao humaniji nego što je. Njihovim težnjama je najbliži evropski model. To što je on sada u najvećoj krizi, još jedno je upozorenje da je svet nije ni blizu željenom „hepiendu“ tranzicione „novele“.

Povremeno mi se čini da je umesto hladnog rata, okončanog pre dve decenije, na delu nešto što bi moglo da se nazove „rat otopljavanja“, kao kad posle velikih snežnih nanosa koji su blokirali saobraćaj, krenu poplave koje satiru zasade. Pa sada lakše komuniciramo a teže se prehranjujemo.

Izdvajam samo dve upadljive manifestacije takve transformacije. Prva: odnosi među većinom država se poboljšavaju a situacija u svetu se pogoršava. Druga: dok se razlike među glavnim akterima na internacionalnoj sceni smanjuju, unutar nacija se povećavaju.

Polemika o promenama redosleda prava i odgovornosti u svetu, najviše se rasplamsala u predizbornoj fazi supersile. Republikanski favorit u trci ka Beloj kući, Mit Romni, prigovara predsedniku Baraku Obami da „pristaje da Amerika odustane od globalnog liderstva“, što ovaj pobija.

Nema sumnje da je značajno relativizovan američki uticaj na kretanja u svetu, ukazuju mnogi tamošnji analitičari Romniju, koji tvrdi da je „bog stvorio SAD da bude predvodnik“. Svaki iskreni diplomata će, međutim, reći da opada globalni uticaj SAD, a ako nastavimo da se zavaravamo, tim gore po nas,upozorila je u „Los Anđeles tajmsu“ profesorka Roza Bruks,koja je donedavno bila savetnik u Pentagonu i Stejt departmentu.

U Evropi, pak, niko ne poriče da izrazito raste uticaj Nemačke. Kancelarki Angeli Merkel to, ipak, nije pomoglo da dobije pristanak Kineza da konkretnije podrže oporavak zone evra. Ali, ne bih rekao da ju je to onespokojilo, jer su oni zatražili da Evropljani prvo postanu odgovorniji prema sebi, što u aktuelnim zbivanjima znači podršku nemačkim smernicama. Od kojih potporu zvanično očekuje i francuski predsednik Nikola Sarkozi, računajući da će mu u naporima za reizbor više pomoći podrška „čelične frau“ nego što će mu odmoći lokalne žaoke da se Pariz svodi na „satelit“ Berlina, kome se s druge strane Atlantika zamera da se suviše povezao (pogotovu energetski) s Rusijom…

Ko s kim i ko posle koga na vrhu,nedoumica je na koju su nekad uverljivo i brzo odgovor davali političari. A sada za njim naš svet čeprka po „krimićima“ i „ljubićima“, gde je serija nesreća, za razliku od svakodnevice, programirana da vodi ka srećnom kraju.