Više od uzbune

Tvrdnja da novinari neće imati šta da napišu ipak se 17. januara 2007. godine pokazala proizvoljnom.
Vest dana u valjevskom kraju, a pretpostavljamo, i celoj Srbiji, predstavlja konačni izveštaj Centra za radiologiju iz Beograda – da četiri radnika namenske proizvodnje HK "Krušik" nisu ozračena.
I bez ovog rangiranja najvažnije je da su detaljno pregledani radnici zdravi kao dren i da se očekuje ista dijagnoza nakon, za svaki slučaj, kontrole naknadno zakazane za maj.

Čim je "procurela" vest o sumnji da je došlo do kontaminacije, valjevski žurnalisti odmah su počeli da izveštavaju svoje redakcije usput se trudeći da saznaju podatak i okolnost više vezanu uz ceo slučaj. Bilo je tom prilikom određenih preterivanja, pre svega u naslovima, ali ozbiljnost događaja i tako nešto je opravdavao. Opravdavala ih je i činjenica što zvaničnih i povratnih informacija nije bilo ni iz "Krušika" ni njemu nadređenih državnih institucija. Štaviše, nervozni pojedinci govorili su: "Pa šta, i mesingani bračni kreveti modela ’džems bond’ zrače".

Naprosto ovaj događaj podsetio je na vremena kada nije bilo "zgodno"objavljivati bilo kakve informacije koje mogu da uznemire javnost i građane. Posebno ne ako se to tiče visokih državnih funkcionera, vojske, njenih objekata i fabrika. A onda kada se, primera radi, desio slučaj Paraćin, aktivirala se retorika koju nisu razumeli ni oni iz čijih kabineta je plasirana. Sreća je, vele oni, što nije bilo mrtvih i povređenih, a ostalo će "narod pozlatiti".

Valjevci koji su 1999. godine 12 puta i to "uživo", posmatrali i preživljavali raketiranje "Krušika" emotivno su vezani za ovu fabriku kroz čije kapije je sve doskora svakog dana prolazilo oko 10.000 radnika. Ona je hranila pola grada i usput izgrađivala novo Valjevo. Međutim, i pored toga što se desila novinarska "izdaja" niko od njih se tome nije usprotivio. Naprosto, nisu hteli ni oni da prihvate ekonomsko-političku isključivost koja u slobodnoj interpretaciji glasi: proizvoditi ili umreti!

Doktora Radomira Kovačevića, načelnika Radiološke službe Instituta "Dr Dragomir Karajović" iz Beograda, koji je lično četvorici radnika uručio ekspertize pregleda, pitali smo da li mimo stručnih sesija novinari treba da prate ovu životnu okolnost ili, pak, da drže jezik za zube. Bez dvoumljenja kazao je da to ne sme biti tabu tema, iako se radi o fenomenu sa još dosta nepoznanica. Čuli smo od njega i podatak da u Srbiji ima registrovanih 112 lokacija koje su, u manjoj i većoj meri, kontaminirane osiromašenom radioaktivnom municijom tokom agresije NATO, kao i da se nad njima vrši redovni ekološki monitoring. Jedna od tih lokacija je i "Krušik". U pogone valjevske fabrike nije želeo da "ulazi", jer ceni da tamo vladaju propisane procedure i pravila za sve ono što je specifično i potencijalno opasno.

Koliko su građani zainteresovani za ovu problematiku, dr Kovačević je kao ilustraciju naveo primer njegovo nedavno održano predavanje na Otvorenom univerzitetu u Novom Sadu, koje su pored brojne publike direktno prenosile dve lokalne televizije. Objasnio je da je prvi razlog tome strah, drugi neobaveštenost i na kraju nepoverenje u zvanične institucije koje izveštaje o stepenu radijacije i njenim izvorima drže na "pristojnom" odstojanju od javnosti. Zbog toga, koliko smo razumeli, uplitanje medija ima punog smisla i opravdanja i da oni podjednako treba da se interesuju i za događanja vezana za Sunčeve protuberance (eksplozije), kao i o onom što nam sve ozbiljnije "duva" za vratom bilo da dolazi od izvora radijacije ili od strane, ništa manje opasnijih, hemijskih izvora zagađenja.

I vrapci dobro znaju da se u vojnim fabrikama ne proizvode čokolade i bombone. Poslovna je tajna svih njih, pa i "Krušika", šta pod kojim uslovima i za koga rade. Valjevska kompanija u svojoj branši jedan je od lidera u ovom delu Evrope, i zbog toga nije liderski novinarsko interesovanje, u određenim specifičnim situacijama, okarakterisati kao "instruisanu" hajku i senzacionalizam koji im nanosi veliku štetu.