Em popularni, em nagrađeni

Serija priloga koju danas završavamo nije bila ograničena na raspravu o nacionalnim penzijama, ali o tome su autori najčešće pisali.

Njih je u vezi s nacionalnim penzijama najviše pogodilo to što je država, u liku vlade, u nekoliko slučajeva, zaobišla stručnu komisiju zaduženu da procenjuje kom umetniku treba dodeliti penziju. Tako je komisija odlučivala o nekim, a vlada o nekim drugim umetnicima, zanemarujući samu komisiju. Vladine odluke su pri tom u nekim slučajevima bile u neskladu sa odlukama komisije jer su nacionalne penzije dodeljivane ličnostima kojima one, s obzirom na njihovo materijalno stanje, nisu potrebne.

Da stvar bude gora, u fond za nacionalne penzije se umešala masovna kultura i estrada, i to baš u onim slučajevima kada je vlada odlučivala mimo komisije. Vlada je kroz tih nekoliko odluka (a reč je i o ovoj i prošloj vladi) sugerisala utisak da je njoj važna estradna i popularna umetnost, a ne ona vrhunska koja traži najveća odricanja i ponekad ne tako veliku popularnost.

Jedna od glavnih poruka ,,Politikine” serije je, dakle, da se u odluke o nacionalnim penzijama mora ugraditi socijalni aspekt, tako da se ovo priznanje ne može dodeljivati bogatim umetnicima. I da estradna popularnost ne može biti važan elemenat u donošenju odluke o tome. Teške posledice na celu akciju ima i rad komisije i vlade ,,na dva koloseka”, tako da je komisija u poziciji da ne odlučuje o svakoj penziji, a ipak se u javnosti ona dovodi u vezu sa svim odlukama. Zašto je komisija pristala na to da neko mimo nje (vlada) u nekim slučajevima odlučuje o onome što je u ostalim slučajevima u nadležnosti same komisije teško je reći, ali autori naših priloga kažu da se s takvom praksom mora prestati.

Najzad, pomenuto je i pitanje zašto pravo na nacionalne penzije imaju samo umetnici i stručnjaci u kulturi, a ne i drugi vrhunski stvaraoci. Jer umetnost nije jedini domen kulture. Međutim, ako se kultura svodi na umetnost, a pri tom među umetnicima prednost dobijaju oni koji su popularni, onda su i odluke o nacionalnim penzijama kod nas očigledno pod velikim uticajem medijskih promocija, a pre svega televizije. Detaljna analiza o tome ko je ove penzije dosad dobio zato bi pokazala koliko su ,,televizični umetnici” (glumci, muzičari, pisci) dominantni i kad je reč o nagradama i priznanjima. I koliko su daleko od toga razni naši naučnici u institutima i profesori, fizičari, biolozi, arheolozi...

Predstojeća izborna kampanja svakako će pokazati da popularnost ,,televizičnih umetnika” nije nevažna i u politici. U državi u kojoj su stotine, pa i hiljade umetnika prepušteni nepostojećem umetničkom tržištu, s minimalnim brojem kupaca i gledalaca zbog niskog životnog standarda, odluke o nacionalnim penzijama u kulturi se zato stavljaju pod najveću lupu. Onaj ko toga nije bio svestan sada se suočava sa razumljivim nezadovoljstvom ne samo umetnika i intelektualaca nego i najšire javnosti.

Pogotovo što nagrađivanje u kulturi podrazumeva estetički sud u sferi vrednosti. To jest, ono nema, kao u sportu, lako merljive rezultate i zato je odgovornost onih koji se prihvate uloge da procenjuju vrednost u umetnosti neuporedivo veća nego drugde. I ostavlja teže posledice jer svedoči o dominantnim vrednostima jednog društva.

A kad je o nacionalnim penzijama reč opet treba imati u vidu skorašnje izbore i novu vladu koja će, verujemo, uvažiti bar neke primedbe koje se odnose na nagrađivanje zaslužnih umetnika i drugih naših stvaralaca.