Ем популарни, ем награђени

Серија прилога коју данас завршавамо није била ограничена на расправу о националним пензијама, али о томе су аутори најчешће писали.

Њих је у вези с националним пензијама највише погодило то што је држава, у лику владе, у неколико случајева, заобишла стручну комисију задужену да процењује ком уметнику треба доделити пензију. Тако је комисија одлучивала о неким, а влада о неким другим уметницима, занемарујући саму комисију. Владине одлуке су при том у неким случајевима биле у нескладу са одлукама комисије јер су националне пензије додељиване личностима којима оне, с обзиром на њихово материјално стање, нису потребне.

Да ствар буде гора, у фонд за националне пензије се умешала масовна култура и естрада, и то баш у оним случајевима када је влада одлучивала мимо комисије. Влада је кроз тих неколико одлука (а реч је и о овој и прошлој влади) сугерисала утисак да је њој важна естрадна и популарна уметност, а не она врхунска која тражи највећа одрицања и понекад не тако велику популарност.

Једна од главних порука ,,Политикине” серије је, дакле, да се у одлуке о националним пензијама мора уградити социјални аспект, тако да се ово признање не може додељивати богатим уметницима. И да естрадна популарност не може бити важан елеменат у доношењу одлуке о томе. Тешке последице на целу акцију има и рад комисије и владе ,,на два колосека”, тако да је комисија у позицији да не одлучује о свакој пензији, а ипак се у јавности она доводи у везу са свим одлукама. Зашто је комисија пристала на то да неко мимо ње (влада) у неким случајевима одлучује о ономе што је у осталим случајевима у надлежности саме комисије тешко је рећи, али аутори наших прилога кажу да се с таквом праксом мора престати.

Најзад, поменуто је и питање зашто право на националне пензије имају само уметници и стручњаци у култури, а не и други врхунски ствараоци. Јер уметност није једини домен културе. Међутим, ако се култура своди на уметност, а при том међу уметницима предност добијају они који су популарни, онда су и одлуке о националним пензијама код нас очигледно под великим утицајем медијских промоција, а пре свега телевизије. Детаљна анализа о томе ко је ове пензије досад добио зато би показала колико су ,,телевизични уметници” (глумци, музичари, писци) доминантни и кад је реч о наградама и признањима. И колико су далеко од тога разни наши научници у институтима и професори, физичари, биолози, археолози...

Предстојећа изборна кампања свакако ће показати да популарност ,,телевизичних уметника” није неважна и у политици. У држави у којој су стотине, па и хиљаде уметника препуштени непостојећем уметничком тржишту, с минималним бројем купаца и гледалаца због ниског животног стандарда, одлуке о националним пензијама у култури се зато стављају под највећу лупу. Онај ко тога није био свестан сада се суочава са разумљивим незадовољством не само уметника и интелектуалаца него и најшире јавности.

Поготово што награђивање у култури подразумева естетички суд у сфери вредности. То јест, оно нема, као у спорту, лако мерљиве резултате и зато је одговорност оних који се прихвате улоге да процењују вредност у уметности неупоредиво већа него другде. И оставља теже последице јер сведочи о доминантним вредностима једног друштва.

А кад је о националним пензијама реч опет треба имати у виду скорашње изборе и нову владу која ће, верујемо, уважити бар неке примедбе које се односе на награђивање заслужних уметника и других наших стваралаца.