Ovekovečenje sela

GORNjI MILANOVAC – Kao gimnazijalac je ispoljavao veliku ljubav prema arheologiji, a stekao je diplomu građevinskog inženjera. No, kako prva ljubav zaborava nema, Tomislava Jovanovića je, ovih dana, minula želja kad je uzeo u ruke podebeo tom knjige "Velereč i Velerečani". Toj knjizi je poklonio 15 godina života u poslu koji, uistinu, jeste kopanje i iskopavanje zaboravljenog i zatomljenog u sećanjima, tavanima, podrumima i arhivima.
– Oduvek me je zanimalo šta je nekad bilo, zavirivao sam u stare papire, isecao novinske članke, zapisivao na ceduljicama sećanja starijih. A kad se toga podosta nakupilo, odlučim da napišem knjigu o svom selu. A presudan je bio moj ispisnik  Radoslav Carević kad mi je priznao da ne zna kako mu se deda zvao. E, sad zna ne samo dedino ime, nego i imena čukundede, skunđela, askunđela, kurebala i sve unazad do desetog kolena – priča nam Tomo zadovoljan svojim delom.

Na samom početku se obeshrabrio. Arhiva opštine Svračkovci, kojoj je pripadalo selo Velereč, spaljena je na početku Drugog svetskog rata ("Tako su moji zemljaci započeli rat protiv okupatora"). U Gornjem Milanovcu su Nemci, takođe, zapalili opštinsku, sudsku i crkvenu arhivu. Ipak, upustio se u uzbudljivu avanturu istraživanja.

– Krenuo sam po kućama, razgovarao sa starcima, preturao po tavanima i podrumima sabirajući fotografije i dokumenta, najčešće tapije i presude oko imanja. U tri familije sam pronašao i čitulje, a to su sveščice u kojima se upisivalo ko je i kad umro. Danima sam boravio na grobljima, odgonetao napise na spomenicima s početka 18. veka i naovamo; u tome mi je mnogo pomogla "Kamena knjiga predaka" čačanskog istraživača Radojka Nikolića. Najzad, gutao sam prašinu arhiva u Čačku, Kragujevcu, Sarajevu i Beogradu, nadnet nad turskim tefterima poreskih i aračkih glava – opisuje nam "arheološke" muke.

U 415 stranica knjige "Velereč i Velerečani", koja se lako iščita za nekoliko dana, Tomislav je utkao 15 godina, od čega pet poslednjih penzionerskih. Svaki zaselak sad ima svoju geografiju i istoriju, ratnu i međuratnu, u protekla tri veka. Nisu izostale ni privredne, kulturne, školske i sportske činjenice. Čak ni tužno-vesele dogodovštine iz kojih su rođene brojne anegdote.

A ono što Velerečani u Jovanovićevoj knjizi prvo čitaju – poreklo rodova i familija i porodični rodoslovi – čini polovinu čitavog toma.

– Sačinio sam rodoslove za svih 69 familija, nekih prezimena odavno u Velereči nema. Kod pojedinih sam stizao čak do 13. kolena unazad. Uz rodoslove su i porodična stabla sa granama i ograncima, a završni lastari na stablima čine dečica rođena 2003. godine – dodaje još jednu ilustraciju težine i obima poduhvata.

Ideja o monografiji sela se začela 1974. godine, na prvom i jedinom zavičajnom skupu Velerečana. Nije se, tada, znalo ni ko će je ni kako napisati, a kad je Jovanović, radeći polutajno godinama o svom trošku, izneo pred oči zemljaka rukopis, mesna zajednica je odmah "odrešila kesu" i, u januaru, knjiga je stigla u svaku velerečku kuću.

– Kako se osećam? Umorno i zadovoljno. Bio je to pionirski posao, a biću srećan da, posle mene, neko nastavi da dopisuje, jer Velerečani se smenjuju, ali Velereč ostaje da traje. Vidite, svaka familija ima svoju fasciklu, u njoj je mnogo toga što nisam u knjizi objavio. Uostalom čitav stan sam pretvorio u arhivu i to će poslužiti nekom budućem istraživaču.

Opština Gornji Milanovac ima 62 sela, a samo ih 14 ima svoju monografiju. Amater Jovanović, autor jedne od profesionalno najboljih, možda će inspirisati još nekoga da se prihvati traganja i pera. Ipak, mnoga sela će ostati bez svoje knjige. Nažalost.