Овековечење села

ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ – Као гимназијалац је испољавао велику љубав према археологији, а стекао је диплому грађевинског инжењера. Но, како прва љубав заборава нема, Томислава Јовановића је, ових дана, минула жеља кад је узео у руке подебео том књиге "Велереч и Велеречани". Тој књизи је поклонио 15 година живота у послу који, уистину, јесте копање и ископавање заборављеног и затомљеног у сећањима, таванима, подрумима и архивима.
– Одувек ме је занимало шта је некад било, завиривао сам у старе папире, исецао новинске чланке, записивао на цедуљицама сећања старијих. А кад се тога подоста накупило, одлучим да напишем књигу о свом селу. А пресудан је био мој исписник  Радослав Царевић кад ми је признао да не зна како му се деда звао. Е, сад зна не само дедино име, него и имена чукундеде, скунђела, аскунђела, куребала и све уназад до десетог колена – прича нам Томо задовољан својим делом.

На самом почетку се обесхрабрио. Архива општине Сврачковци, којој је припадало село Велереч, спаљена је на почетку Другог светског рата ("Тако су моји земљаци започели рат против окупатора"). У Горњем Милановцу су Немци, такође, запалили општинску, судску и црквену архиву. Ипак, упустио се у узбудљиву авантуру истраживања.

– Кренуо сам по кућама, разговарао са старцима, претурао по таванима и подрумима сабирајући фотографије и документа, најчешће тапије и пресуде око имања. У три фамилије сам пронашао и читуље, а то су свешчице у којима се уписивало ко је и кад умро. Данима сам боравио на гробљима, одгонетао написе на споменицима с почетка 18. века и наовамо; у томе ми је много помогла "Камена књига предака" чачанског истраживача Радојка Николића. Најзад, гутао сам прашину архива у Чачку, Крагујевцу, Сарајеву и Београду, наднет над турским тефтерима пореских и арачких глава – описује нам "археолошке" муке.

У 415 страница књиге "Велереч и Велеречани", која се лако ишчита за неколико дана, Томислав је уткао 15 година, од чега пет последњих пензионерских. Сваки заселак сад има своју географију и историју, ратну и међуратну, у протекла три века. Нису изостале ни привредне, културне, школске и спортске чињенице. Чак ни тужно-веселе догодовштине из којих су рођене бројне анегдоте.

А оно што Велеречани у Јовановићевој књизи прво читају – порекло родова и фамилија и породични родослови – чини половину читавог тома.

– Сачинио сам родослове за свих 69 фамилија, неких презимена одавно у Велеречи нема. Код појединих сам стизао чак до 13. колена уназад. Уз родослове су и породична стабла са гранама и огранцима, а завршни ластари на стаблима чине дечица рођена 2003. године – додаје још једну илустрацију тежине и обима подухвата.

Идеја о монографији села се зачела 1974. године, на првом и једином завичајном скупу Велеречана. Није се, тада, знало ни ко ће је ни како написати, а кад је Јовановић, радећи полутајно годинама о свом трошку, изнео пред очи земљака рукопис, месна заједница је одмах "одрешила кесу" и, у јануару, књига је стигла у сваку велеречку кућу.

– Како се осећам? Уморно и задовољно. Био је то пионирски посао, а бићу срећан да, после мене, неко настави да дописује, јер Велеречани се смењују, али Велереч остаје да траје. Видите, свака фамилија има своју фасциклу, у њој је много тога што нисам у књизи објавио. Уосталом читав стан сам претворио у архиву и то ће послужити неком будућем истраживачу.

Општина Горњи Милановац има 62 села, а само их 14 има своју монографију. Аматер Јовановић, аутор једне од професионално најбољих, можда ће инспирисати још некога да се прихвати трагања и пера. Ипак, многа села ће остати без своје књиге. Нажалост.