Svetlost samotnika

Šta opstaje unutar sivog klupka odnosa koje obrazuju ljudi dok žive svoje živote, krećući se u svetu pod uticajem istorijskog vremena, u kolopletu prikrivenih ujeda, neiskrenih pohvala, nečeg što je uvek samoobmanjujuće ili nečeg što se otkriva u doticaju pritajenog zla? Samo naša svest o tome da postoji, jer mora postojati, čovek u sivim vremenima. Samo nas ta svest podseća, kako je pisala Hana Arent, "da i u najmračnijim vremenima mi imamo pravo da očekujemo neko osvetljenje, i da ono može manje da potiče od teorija i ideja nego od nesigurne, treperave i često slabe svetlosti koju neki muškarci i žene u svojim životima i delima zrače pod gotovo bilo kakvim okolnostima i prosipaju u okvirima datog im vremena na ovom svetu."

Ne samo da imamo pravo na tu svest čak i kad joj – kao kultura, kao okruženje, kao javnost – nismo dorasli nego nam je ona neophodna da bismo uopšte razumeli šta znači takva okolnost da nas je napustio neko tako osoben i izuzetan, inokosan, tako sam u poplavi sveta, kao što je Nikola Milošević.

U njegovom obimnom i smisaono razuđenom delu postoji jedinstveno duhovno iskustvo koje pronalazimo u knjigama posvećenim kako književnim tako i filozofskim temama. Kao što je na originalan način osvetljavao dela tako velikih pisaca kao što su Dostojevski, Kami, Crnjanski, Servantes, Strindberg, tako je lucidno pisao o problemima koji će znatno kasnije podstaći našu radoznalost: o pojmu alibija u kulturi, o tome odakle potiče privlačna snaga negativnog književnog junaka, o kompromisu koji u čovekovom duhu sklapaju potreba za iluzijom i potreba za istinom, o tome zašto veliki pisci ili veliki filozofi izneveravaju moć svoje umetnosti ili umnosti u času kada daju preimućstvo svojim ideološkim i psihološkim sklonostima.

Sklapajući mozaik od najsitnijih teorijskih delova, Nikola Milošević je napisao niz upečatljivih filozofskih portreta, od kojih su mnogi  – poput onih o Unamunu, o Šestovu, o Berđajevu – ostali i novi i neuporedivi u srpskoj kulturi, dok su drugi – o Ničeu, o Frojdu, o Marksu, o Levi-Strosu – otkrivali elemente jedne autonomne i u sebi razlikotvorne teorijske misli, da bi treći – o Lukaču, o Trockom, o Lenjinu – preko duboke i temeljne kritike marksizma u njegovom praktičnom i teorijskom vidu, preko oštroumnog osvetljavanja unutrašnjih veza između marksizma i jezuitizma, postali deo misliočevog odgovora na pitanje o postojanju smisla u istoriji.

Čitavo njegovo delo, međutim, dobija poseban lik kada ga osmotrimo u svetlosti njegove samotničke ličnosti. To treba pravilno razumeti, jer to ne znači da je on bio usamljen čovek nego znači da je samotnik u srpskoj kulturi: kao Božidar Knežević, kao Anica Savić Rebac, kao Crnjanski o kome je pisao najbolje od svih.

Uzdržan, gospodstven, simpatičan ili nesimpatičan, oštrorek, ciničan, ali uvek uljudan i vaspitan sabesednik, Nikola Milošević je obeležio svoj lični angažman u studentskoj pobuni u godini 1968. Činio je to – kako je zapisao njegov nekadašnji gimnazijski drug Borislav Pekić – sa analitičkim darom, visokom intelektualnom koncentracijom, artikulisanošću, veštinom, nošen spremnošću da se uprkos svojoj rezervisanoj prirodi nečemu u potpunosti posveti. Ta posvećenost bila je znak strasti: njegov angažman je odatle proisticao, a strast je ne samo poriv i vrlina koje čovek poseduje nego i patnja koju on podnosi. Tragove te strasti pronalazimo decenijama.

Ona mu je omogućila da stvori duhovnu auru koja je njegovim studentima darovala visoku meru njihovog vremena. Pomenimo samo jedan među tolikim primerima: dok je u svetu bio jedva poznat, tek upoznavan, kasnije jedan od najuticajnijih teoretičara kulture, veliki ruski mislilac Mihail Bahtin u nas je bio  podrobno tumačen u istančanim razmišljanjima Nikole Miloševića. Bila je to neuporediva privilegija za njegove studente: nije se moralo ići nikud, veliki evropski profesor besedio je svake nedelje, tu, odmah ispred nas, ušavši u sivom sakou, sa sedom i nemirnom kosom, bez podsetnika, stavivši sat ispred sebe, tiho otpočevši tačno tamo gde smo stali prošli put, sa citatima iz glave, sa mislima u glavi.

Ta strast ga je učinila i članom Odbora za slobodu izražavanja, jednim od osnivača Demokratske stranke, predsednikom Srpske liberalne stranke, najdoslednijim kritičarem neokomunističke i autoritarne politike u devedesetim godinama prošlog veka. Iako je učestvovao u svim antirežimskim protestima, on nikada nije napustio dosledno liberalno stanovište: kao što je za vladavine komunizma znao da kaže kako se levičari često umesto na levici zapravo nalaze na Istoku, tako je naglašavao da zalagati se za demokratiju ne znači neupitno slediti naloge Zapada.

Njegovo delo i njegova ličnost ispunjavaju jednu atitudu na zamišljenoj mapi srpske kulture. Iako je bio i filozof, i književni teoretičar, i hermeneutičar, i polemičar, i političar, i pisac, Nikola Milošević je – svojim životnim zračenjem, okolnošću da smo znali da je među nama – najviše davao dostojanstvo jednom životnom pozivu koji je svoje najznatnije ljude imao u času kada je Srbija bila najmanja: on je, pre svega, bio profesor. I po svom nepristajanju na tribalizam, i po svojoj strasti za javnim delovanjem, i po svojoj usredsređenosti na istinu, i po svom rodoljublju, i po svom kulturnom samotništvu, Nikola Milošević je bio u naše sivo vreme zalutali izdanak velike loze srpskih profesora. On nije oličavao ni drugu, ni prvu, ni drukčiju, ni jedinu, ni pravu, nego najbolju Srbiju.

U jednoj od svojih autoanaliza je zapisao: "Još uvek ne mogu i možda nikada neću ni moći da sasvim spokojno izgovorim u sebi onaj Lukrecijev stih koji nas poziva da se pomirimo sa nestajanjem i koji mi se često u sećanje vraća – `Čega ima toliko gorkog u tome što se sve svodi na odmor i san`?" Iako izgleda potpuno besmisleno, iako je sigurno da je tako, kad je nemoguće da bude drukčije, čini nam se da je baš sad trenutak u kojem možemo reći: izgovorite to sasvim spokojno, profesore.