Светлост самотника

Шта опстаје унутар сивог клупка односа које образују људи док живе своје животе, крећући се у свету под утицајем историјског времена, у колоплету прикривених уједа, неискрених похвала, нечег што је увек самообмањујуће или нечег што се открива у дотицају притајеног зла? Само наша свест о томе да постоји, јер мора постојати, човек у сивим временима. Само нас та свест подсећа, како је писала Хана Арент, "да и у најмрачнијим временима ми имамо право да очекујемо неко осветљење, и да оно може мање да потиче од теорија и идеја него од несигурне, трепераве и често слабе светлости коју неки мушкарци и жене у својим животима и делима зраче под готово било каквим околностима и просипају у оквирима датог им времена на овом свету."

Не само да имамо право на ту свест чак и кад јој – као култура, као окружење, као јавност – нисмо дорасли него нам је она неопходна да бисмо уопште разумели шта значи таква околност да нас је напустио неко тако особен и изузетан, инокосан, тако сам у поплави света, као што је Никола Милошевић.

У његовом обимном и смисаоно разуђеном делу постоји јединствено духовно искуство које проналазимо у књигама посвећеним како књижевним тако и филозофским темама. Као што је на оригиналан начин осветљавао дела тако великих писаца као што су Достојевски, Ками, Црњански, Сервантес, Стриндберг, тако је луцидно писао о проблемима који ће знатно касније подстаћи нашу радозналост: о појму алибија у култури, о томе одакле потиче привлачна снага негативног књижевног јунака, о компромису који у човековом духу склапају потреба за илузијом и потреба за истином, о томе зашто велики писци или велики филозофи изневеравају моћ своје уметности или умности у часу када дају преимућство својим идеолошким и психолошким склоностима.

Склапајући мозаик од најситнијих теоријских делова, Никола Милошевић је написао низ упечатљивих филозофских портрета, од којих су многи  – попут оних о Унамуну, о Шестову, о Берђајеву – остали и нови и неупоредиви у српској култури, док су други – о Ничеу, о Фројду, о Марксу, о Леви-Стросу – откривали елементе једне аутономне и у себи разликотворне теоријске мисли, да би трећи – о Лукачу, о Троцком, о Лењину – преко дубоке и темељне критике марксизма у његовом практичном и теоријском виду, преко оштроумног осветљавања унутрашњих веза између марксизма и језуитизма, постали део мислиочевог одговора на питање о постојању смисла у историји.

Читаво његово дело, међутим, добија посебан лик када га осмотримо у светлости његове самотничке личности. То треба правилно разумети, јер то не значи да је он био усамљен човек него значи да је самотник у српској култури: као Божидар Кнежевић, као Аница Савић Ребац, као Црњански о коме је писао најбоље од свих.

Уздржан, господствен, симпатичан или несимпатичан, оштрорек, циничан, али увек уљудан и васпитан сабеседник, Никола Милошевић је обележио свој лични ангажман у студентској побуни у години 1968. Чинио је то – како је записао његов некадашњи гимназијски друг Борислав Пекић – са аналитичким даром, високом интелектуалном концентрацијом, артикулисаношћу, вештином, ношен спремношћу да се упркос својој резервисаној природи нечему у потпуности посвети. Та посвећеност била је знак страсти: његов ангажман је одатле проистицао, а страст је не само порив и врлина које човек поседује него и патња коју он подноси. Трагове те страсти проналазимо деценијама.

Она му је омогућила да створи духовну ауру која је његовим студентима даровала високу меру њиховог времена. Поменимо само један међу толиким примерима: док је у свету био једва познат, тек упознаван, касније један од најутицајнијих теоретичара културе, велики руски мислилац Михаил Бахтин у нас је био  подробно тумачен у истанчаним размишљањима Николе Милошевића. Била је то неупоредива привилегија за његове студенте: није се морало ићи никуд, велики европски професор беседио је сваке недеље, ту, одмах испред нас, ушавши у сивом сакоу, са седом и немирном косом, без подсетника, ставивши сат испред себе, тихо отпочевши тачно тамо где смо стали прошли пут, са цитатима из главе, са мислима у глави.

Та страст га је учинила и чланом Одбора за слободу изражавања, једним од оснивача Демократске странке, председником Српске либералне странке, најдоследнијим критичарем неокомунистичке и ауторитарне политике у деведесетим годинама прошлог века. Иако jе учествовао у свим антирежимским протестима, он никада није напустио доследно либерално становиште: као што је за владавине комунизма знао да каже како се левичари често уместо на левици заправо налазе на Истоку, тако је наглашавао да залагати се за демократију не значи неупитно следити налоге Запада.

Његово дело и његова личност испуњавају једну атитуду на замишљеној мапи српске културе. Иако је био и филозоф, и књижевни теоретичар, и херменеутичар, и полемичар, и политичар, и писац, Никола Милошевић је – својим животним зрачењем, околношћу да смо знали да је међу нама – највише давао достојанство једном животном позиву који је своје најзнатније људе имао у часу када је Србија била најмања: он је, пре свега, био професор. И по свом непристајању на трибализам, и по својој страсти за јавним деловањем, и по својој усредсређености на истину, и по свом родољубљу, и по свом културном самотништву, Никола Милошевић је био у наше сиво време залутали изданак велике лозе српских професора. Он није оличавао ни другу, ни прву, ни друкчију, ни једину, ни праву, него најбољу Србију.

У једној од својих аутоанализа је записао: "Још увек не могу и можда никада нећу ни моћи да сасвим спокојно изговорим у себи онај Лукрецијев стих који нас позива да се помиримо са нестајањем и који ми се често у сећање враћа – `Чега има толико горког у томе што се све своди на одмор и сан`?" Иако изгледа потпуно бесмислено, иако је сигурно да је тако, кад је немогуће да буде друкчије, чини нам се да је баш сад тренутак у којем можемо рећи: изговорите то сасвим спокојно, професоре.