Pozdrav sa Novog Zelanda

Interesantna je razmena iskustava ‘nas’ koji smo napustili ‘brdoviti Balkan’ i sreću potražili negde drugde.

Ja živim u u Velingtonu, na Novom Zelandu već skoro desetak godina. Sada mi nije loše, navikla sam se pomalo, posao nije loš, dete ide u školu…….ma klasika - što u prevodu znači posao kuća i obrnuto.

Ali nije bilo tako u početku. Da ne pišem koliko je trebalo rada da bi se dokazalo da mi - ‘komunisti iz Istočne Evrope’ imamo znanje i da smo vredni radnici. Ja sam inače govorila odlično engleski jezik kad sam stigla ovde, ali dok nisam završila fakultet i magistarski (na engleskom naravno), od normalnog posla nije bilo ni reči. Jedino u butik, supermarket, na pijacu….

Ima dosta naših ljudi ovde koji rade kao prodavci ili taksi vozači a na Balkanu su bili doktori, advokati, ekonomisti…. E - to se ništa na NZ ne priznaje. Novozelanđani su skeptični kad su naše diplome u pitanju i dosta njih veruje da se to kupuje ‘od mafije’ uz dobre veze?!
Obrazovanje im je jako loše i već sam počela da se brinem da moja ćerka kojoj je 9 godina, kad završi ‘osnovnu’ neće imati pojma niočemu. U školi se više igra nego uči, nema ocenjivanja, domaći gotovo i ne postoji a sa decom se mora postupati ‘fino’ jer ona imaju ljudska prava.

Novi Zeland je zemlja ‘pridošlica’ tako da smo svi mi osim domorodaca Maora (koji tvrde da je ovo njihova zemlja i da smo svi mi ovde došli da im oduzmemo sve što se oduzeti može), došli u potrazi za boljim životom.

Šta reći, osim što je daleko, gotovo smo na ‘kraj sveta’, zemljotresi nas drmaju svakih pet minuta, takse nas ubijaju, zbog visokih troškova života ne možemo da ‘posetimo rodnu grudu’ svakih par godina (bolje rečeno svakih pet!), ali život ipak nekako teče.

Novozelanđani su poprilično hladni i nezainteresovani za bilo šta osim ragbija i opijanja vikendom. Kultura ponašanja i obrazovanje su im prilično niskom nivou i da nema „Evropljana” i Kineza da im popravljaju prosek, ne bi od ove države nista bilo. Meni je NZ postao jako depresivan, tako daleko, klima užasna, ljudi hladni, prosto ponekad upadnem u depresiju. Na sreću naših ljudi ima svugde pa i ovde, tako da se družimo, organizujemo razne večeri i naravno, učimo našu decu ‘drugačijim vrednostima’.

Počela sam da polako razmišljam o odlasku sa NZ. Gde? E, to je pitanje. Australija mi se nekako čini najboljom opcijom za sada a i mnogo je bliže Balkanu. A opet imam i prijatelje u Kanadi koji su se fino snašli…Izbor. Ma, nešto ću već smisliti, ali ovde ne ostajem. A pošto sam ‘kući’ bila prošle godine (nakon 5 godina), o poseti Balkanu mogu samo da sanjam (hrana, kafice, šale i kod komšije na pet minuta-a da to nisam ni spomenula, toga ovde nema, ništa bez najave unapred). A ja sanjam - ajvar, domaći hleb, kiseli kupus, pasulj…