Mala Velika Britanija (2)

Englezi polažu veliku pažnju na spoljni izgled i vole da impresioniraju. Vrlo su ponosni na svoje kuće i vrtove. Uostalom, najčešće citirana poslovica “dom Engleza je njegov zamak” pokazuje koliko su ljubitelji lepih stvari. Čak i male kuće u siromašnijem delu grada imaju na sebi potpis lokalnih dizajnera i arhitekata. Možda zbog prirode mog posla – arhitektonski konzervator, primećujem detalje koji se tiču uređenja životnoh prostora. Ali…to me takodje stavlja u poziciju da primećujem stvari koje se manje očigledne na prvi pogled.

Arhitektonska lepota često je površinska. Konzervacija i arhitektonski dizajn ovde je odavno na nivou industrije. Iako je sad u modi stalno žaljenje zbog “svetske ekonomske krize”, gotovo niko od mojih engleskih poznanika nije promenio životni stil.

Renoviranje kuća jednom u tri godine i kupovina novog nameštaja i dalje se odvijaju s nesmanjenom brzinom. Ponovo napominjem, Bat je netipičan, jer je bogat grad sa izraženom srednjom klasom. Itekako je izražena težnja da se popne na društvenoj lestivici, tako da svaka novotarija smišljena u Londonu, gotovo preko noći osvane u Batu. Tako, ako bračni par Bekam potroši desetine hiljada funti na dekoraciju sobe za njihovo najnovije dete, slična “pošast” zadesiće Bat i odjednom ćete naići na boje i oblike koje je dotični par koristio za svoje prilike. Već naredne godine, u modi će biti nove boje i modeli, pa će lokalne firme i majstori zadovoljno trljati ruke, jer znaju da će biti posla.

Upravo zbog čestih promena, način na koji se vrši dekoracija životnog prostora retko kada daje trajne efekte. Farbanje, bojenje zidova i ugrađivanje novih kuhinja i kupatila retko je urađeno s punim profesionalizmom. Nema pravilne pripreme podloga, a majstori izgovor obično nalaze u starosti samih kuća. Naivne mušterije im često veruju i plaćaju ogromne pare da bi imali najnoviju nijansu zelene ili oker na zidu.

Do pre nekoliko godina, majstori su uglavnom bili lokalni ljudi. Sa dolaskom Poljaka, skoro čitava struktura zanatske populacije promenjena je u korist imigranata. Gotovo svi vodoinstalateri u nekoliko lokalnih firmi su Poljaci (gazda je Englez, naravno) koji rade za niže nadnice od domaćih radnika. Poljaci takodje voze većinu gradskih autobusa. Sa početskom krize, broj Poljaka je smanjen, jer su se mnogi vratili u Poljsku ili odselili u druga mesta, dok se na ovim poslovima pojavljuju sve češće Rumuni, emigrirali iz Španije.

Sve to stvara određenu nelagodu među lokalnim Englezima. Navikli na gospodarski odnos prema strancima, “lični i humanizovani” odnos promovisam od strane BBC-ja i ostalih medija, svodi se na nivo farse, jer u odnosu između “domaćih” i “stranih” nema poštovanja. Sve češće čuju se po pabovima žalopojke kako “su svi došli u Britaniju da uzmu njihove poslove i žive od socijalne pomoći” i kako svi “Istočnoevropljani” koji dolaze u Britaniju pripadaju ili ruskoj mafiji ili se bave prostitucijom u najširem smislu te reči.

Zbog mog mediteranskog izgleda i izražene visine, Englezi često misle da sam Italijanka, Španjolka ili Francuskinja. Tek kada utvrde da sam Srpkinja, odnos se promeni; o Srbiji znaju samo najgore, što je direktna posledica BBC-jevih napora da oslikaju događaje na Balkanu za svoje potrebe. Vrlo često Srbiju mešaju sa Sibirom i pitaju me da li svi Srbi vole Putina i misle da je on pravi čovek za Rusiju.

Nimalo ne zazirem od debate i često dolazim u situaciju da se nakon diskusije Englezi zahvaljuju na “prikazivanju situacije iz drugog ugla”. Moji stari poznanici koji me već dobro znaju često pitaju kako je u Srbiji i ima li neke nade da će se situacija uskoro poboljšati. Kad kažem da nema, ne mogu da veruju. Kao što ne mogu da veruju da ljudi u Srbiji žive sa jedva £270 mesečno, uz cene osnovnih namirnica koje nadmašuju engleske cene. Kad objasnim zašto je to tako, obično zaključe sa: “Žena-Zmaj, imaš bogatu maštu!”

Englezi su veliki gurmani. Nacionalna kuhinja je prilično jednostavna, ali stalno francusko prisustvo naučilo ih je na vina i ekstravaganciju na stolu. U poslednjih deceniju i po, gotovo da nema domaćinstva koje se ne bavi eksperimentisanjem po modelu Džejmi Olivera ili Najdžele Loson.

S moje strane, kad god pozivam svoje engleske prijatelje na večeru, trudim se da napravim nešto što bi moja majka pravila za slavu. Vole pilav, pasulj i punjene paprike, malo manje proju i podvarak. Za većinu stvari kažu da ih podseća na grčku kuhinju, iako ima drugačiji ukus. Kad objasnim da ono što se ovde zove “Grčka kuhinja” zapravo je kuhinja celog Balkana, imaju malo nepoverljiv izraz lica. Englezi imaju običaj da kad dođu u goste ponude da posle večere operu sudove. E, to nikako ne dozvoljavam. Ne zbog toga što to u Srbiji nije običaj, već zbog toga što oni NE ZNAJU da peru sudove. Naime, kada peru sudove, nema ispiranja sapunice; samo ceđenja i brisanja. Pošto su vrlo osetljivi kada im tako nešto saopštite, obično se držim izgovora da “gosti nikada ništa ne rade u Srbiji”.

Slično je i sa ostalim kućnim poslovima. Kada čiste, obično je samo površinski; sve što zahteva veći napor i trajanje, koristi se dok postane potpuno odvratno za gledati i onda se ili reciklira ili daje mnogobrojnim dobrotvornim organizacijama. Tamo će se već naći neko dovoljno zaludan da odbačenu stvar očisti, dotera i vrati u prvobitno stanje i dotični predmet zadrži za sebe ili preproda. Ovde postoji kult kupovine “second hand” stvari – kult koji, mislim, predstavlja niži nivo velikih aukcija antikvarnih predmeta.

S jedne strane, često ćete naći sasvim imućne ljude kako kupuju “second hand” i ponosno ih šetaju pored svojih ekskluzivnih artikala. S druge, ponekada ćete naići na ne naročito dobrostojeće ljude kako jedu u najboljim restoranima. Zli jezici bi takvo ponašanje u oba slučaja nazvali “pokazivanje” i ne bi bili daleko od istine.

Englezi su daleko od stereotipa koji je o njima izgradila medijska slika. Kao i svuda u svetu, pate od sitnih ljudskih manjkavosti i velikih ambicija. Kada nešto stvarno žele, rade sve što je u njihovoj moći da to postignu. Ponosni su na svoju državu i slepo veruju sve što im serviraju njihovi mediji. Ponekad, u razgovorima, često insistiraju da Srbija pati od pozivanja na istoriju.

Moj odgovor na to je da u Srbiji u medijima skoro i da nema programa koji se bave nacionalnom istorijom i kulturom, dok se ovde takvi programi prikazuju barem jednom dnevno. Vole da kritikuju i ismevaju svoje političare, ali kad je u pitanju nastup u Evropi, kao skorašnji Kemerunov veto na evropske zahteve Nemačke i Francuske, svi jednoglasno staju iza njegovog postupka. Iako nisu veliki vernici i ne odlaze često u crkvu, ne vole ideju o islamizaciji Evrope.

Polemika da li treba da se zabrani nošenje burki trenutno je skinuta s dnevnog reda, ali po svoj prilici, ponovo će se tamo naći u vrlo skoroj budućnosti. U Bat-u nikako ne vole muslimane. Nedavni incident tokom kojeg je grupa pijanih studenata mokrila na cipele ostavljene ispred ulaza u kuću koja služi kao džamija za nekolicinu muslimana u kraju, bio je žestoko osudjen u medijima. U mom lokalnom pabu, naišla je na smeh, šalu i pomalo neskriveno odobravanje. Kad su mene pitali šta ja mislim o ovakvom engleskom ponašanju, odgovorila sam da kod nas to ne može da se desi: mi imamo prave džamije i ako ih ne volimo, onda ih obično zapalimo u toku rata. Kao što muslimani pale naše crkve, kad ih ne vole. U međuvremenu, nemamo problema između religija. Sem u slučaju rata, naravno.

Za ovih šest godina, često su me pitali o razlici između Srba, Hrvata, Bosanaca, Albanaca, Kosovara, Makedonaca i Crnogoraca. Kako je svako objašnjavanje suviše komplikovano za njihovo očekivanje jednostavnog i kratkog odgovora, obično se našalim i kažem da će im stvari postati jasnije posle Trećeg svetskog rata. To ih odmah prebaci na polje svetske politike i sve izraženije nezadovoljstvo nemačkom prevlasti na Kontinentu. Iako engleski mediji pokušavaju da umanje značaj narastajućeg nemačkog uticaja u Evropskoj Uniji, provincijska srednja klasa u Engleskoj ne da se prevariti. Žalopojke su sve učestalije i sve otvorenije, ali uvek uvijene u tipično britanski smisao za humor.

PS: “Žena-Zmaj” nadimak izveden je iz mog imena. Englezi prosto ne mogu da shvate da Dragana nije Dragon – Zmaj.