Samoponižavanje FSS

Fudbalski klub Vojvodina i grad Novi Sad su se popišmanili i neće biti domaćini finala Kupa Srbije. Novosadski crveno-beli su neočekivano ispali u polufinalu od Borca 0:0 u Čačku i doživeli poraz kod kuće s 1:0, pa su preko noći izgubili volju za fudbalom.

Fudbalski savez Srbije je to ocenio kao „izuzetno neprofesionalan i nekorektan potez” i izrazio veliko nezadovoljstvo neprincipijelnim postupcima čelnika grada i kluba. O svojoj odgovornosti – ni reči.

Valjda je i ne oseća. Ni principijelnu, a kamoli konkretnu.

A, u stvari, FSS je najveći krivac. Uprava kluba koji je prošle godine napustio igralište u finalu i rukovodstvo grada koje je pohvalilo takvu odluku dobili su, za uzvrat, utakmicu koja je u svakoj zemlji znamenje nacionalnog sporta.

Pošto nisu kažnjeni zbog atentata na finale (da li je tada sudija bio u pravu ili nije ne može da bude olakšavajuća okolnost), zašto da ne probaju ponovo? Od čega bi prezali? Koga da se boje?

Fudbalski klub Napredak je odmah priskočio u pomoć, pa će davljenik biti spasen. Osnovana je radna grupa (vidite, kad je hitno ne časi se ni časa) da utvrdi da li u Kruševcu može da se igra finale.

A Vojvodina je obrala zelen bostan. Najznačajnije klupske utakmice (šta god da to znači) i mečevi nacionalnih selekcija ubuduće se neće održavati u Novom Sadu!

U savezu su, verovatno, prezadovoljni što šah koji su primili nije bio matonosni. Ali izgubio je još jednu partiju u kojoj je ulog njegov sopstveni ugled. To je cena njegove politike od danas do sutra.

Kad god bukne gorući problem nađe se neki tepih da se baci preko njega. Ali vatra i dalje tinja.

Radi vaspostavljanja takozvanog mira u kući otkriveno je da finale Kupa ne treba da se igra u Beogradu. To kao zamisao zaslužuje pohvalu, ali ne i to što je list okrenut na prečac.

Za tako nešto je potrebno da se ispune mnogi uslovi. Od savršenog igrališta za fudbalere preko besprekornih internet-veza za rad novinara do udobnosti za goste na stadionu i u gradu.

Pre toga se neko setio da se samo u polufinalu igraju dve utakmice. Koja je, onda, logika, da u finalu bude samo jedan meč? Ili zašto je četvrtfinale manje bitno od polufinala? U čemu je razlika ko je kad ispao kad je u kup-takmičenjima važan samo konačni pobednik.

Naš savez je proizveo popriličan broj neshvatljivih rešenja. Na primer, da teren u svom sportskom centru u Staroj Pazovi nazove po predsedniku Uefe. Čime je to Platini zadužio naš fudbal?

A ima mnogo naših koji su zaslužili da se njihovo ime sačuva i da posluže kao nadahnuće: Hugo Buli, koji je prvi doneo loptu u Beograd, naši junaci, koji su bili treći na Svetskom prvenstvu u Montevideu, Miljan Miljanić, koji je u savezu prošao put od trenera podmlatka do njegovog predsednika... Spisak je dugačak.

A Platini neće večito biti predsednik Uefe. Međutim, dok je na toj dužnosti FSS bi mogao da ga pita šta bi Uefa preduzela kad bi Minhen, na primer, odustao da bude domaćin finala Lige šampiona ako Bajern ne bude finalista?