BMV-om 535 IL po Kini

Kako početi priču o Kini - od glave ili od repa? Sa istoka ili sa zapada? Odavde gledajući Srbija je zapad ili na zapadu, pa kako kome odgovara.

Pre nekoliko dana krenuh na put. Poslovni, naravno. Privatno se ovde putuje retko, skupo je a boga mi nekako je sve i daleko. Nema se vremena. Radi se. Poslovni put kao o svaki drugi, taksi, autobus, avion, taksi, hotel, automobil poslat od partnera sa obaveznom asistentkinjom koja govori engleski jezik. Doček u fabrici od strane vlasnika, direktora i glavnog inžinjera.

Kratak pregled fabrike, kontrola naručenog proizvoda i odlazak na ručak.

Glava kuće - vlasnik, inžinjer, asistentikinja sa znanjem engleskog i moja malenkost, opet u automobilu, ovaj put u novom BMV-u, vlasništvo glave kuće koji vozi i preko ramena objašnjava da ga je pre nekoliko dana kupio i platio 130.000 američkih dolara. Hvalim naravno automobil, uporno izbegavajući misao koja vrišti u meni.

Marka odlična, veličina i model vrhunski, opremi se nema šta dodati. Sve ima. Posmatram njegovo lice u retrovizoru i primećujem lagani smešak samozadovoljstva, trijumfa, pogotovo posle moje opaske da moja malenkost poseduje auotomobil koji je 50 puta jeftiniji nego njegov.

(foto: autor teksta)

Uživam u tom njegovom trijumfu gledajući prizore koji promiču pored mene. Tipično radničko predgrađe sa musavim ulicama, prljavim sokacima i šarenim radnjicama koje prodajući sve i svašta sirotinji pokušavaju nekako da prežive i omoguće bar deci nešto bolje, placajući skupe kurseve engleskog i nadajući se da će jednog dana baš oni biti roditelji još jednog takvog koji vozi BMV 535 IL. Ovo IL je presudno, verovatno označava nešto važno ili skupo. Oprema, pretpostavljam, kako da se glava kuće vozi u nečemu bez kože. Naravno mene i meni slične treba impresionirati.

I dalje se u sebi mučim i suzdržavam i stiskam zube. Ma, da mu kažem pa kud puklo da puklo. Ma neću. Ovo nisam ja, ovo je predstavnik inostrane kompanije koja sarađuje sa glavom kuće. Ne smem da ugrozim posao. Ne znam kako će reagovati. Šta ako se naljuti i ugrozi dalju saradnju. Ostajemo bez posla, ostajemo bez novca, ostajem bez plate. U svakom slučaju ostajem bez duše, rekao-ne rekao. Ma ko sam ja da ugrozim posao za još 15 ljudi koji hrane decu od ovoga.

(foto Beta AP)

Ulazimo u restoran, odmah se setih srpskih gazda kada ulaze u restoran, uzdignute brade, namrštenog lica sa odglumljenom dosadom jer Bože moj ovo rade svaki dan. Tezga ispred restorana mi uhvati pogled.

Šarenilo meni nepoznatih morskih bića koja trzaju, migolje se i uvijaju a sve, nesrećnici, u pokušaju da se nekako izbave iz lonca. Zaustavljam gađenje i puštam da me znatiželja vodi. Krabe, morski crvi, školjke svih oblika i veličina, ribe svih boja i šara, jastozi. Spisak se dopunjava sa nepoznatim biljkama, gljivama samo njima poznatim i povrćem koje liči i ne liči na naše. Glava kuće pita šta bih da probam, diplomatski odgovorih da izbor prepuštam njemu. Sigurnim glasom izdaje naređenja. Ton je malo povišen tako da vlasnik restorana pišući u svoj blok nesvesno spušta glavu podanički priznajući da platiša sada ima svu moć. On plaća. On hrani.

Sedamo za sto i stiže “kineski voz” - kao naš leskovački. Jedno po jedno, sve čudnije od čudnijeg, jela stižu na sto. Glava kuće uzima moju zdelu, koju su pre toga oprali u vrelom čaju, na moje oči, sipa obaren pirinač, beo, bezukusan, lepljiv da se može kusati štapićima. Zamišljam sebe kako kod kući, od moje žene spremljen pirinač pokušavam štapićima da zahvatim i ubacim u usta.

(foto Rojters)

Prvo morski crvi, objašnjava devojka da moram slomiti oklop i izvući sisanjem mesnato jezgro. Probam, ide nekako. Ukus kao … nema ukusa. Školjke, ajde to mogu i sam. Nije loše. Povrće, gljive, riba… nema ukusa. Sve je nekako bledo, neslano, bez slasti. Sve se mislim valjda im nisu i životi takvi. Shvatam, ovo je jedino što ima da se jede i to je to. Normalno, velika je zemlja, puno različitih kuhinja ali ovde je ovo hrana. Jedi i ne pitaj, alternativa je glad. Sad razumem i kurseve engleskog i BMV. Njegova deca mogu da jedu i meso i sve ostalo. Sirotinja…. Pa sad, pitanje je. Niko nije gladan, to je sigurno i to je i najveća vrednost i dostignuće.
Onda - automobil, hotel, avion… nazad kući.

Misao. Da misao, ona iuz automobila. U glavi mi je od onda. Ne izrekoh je nikad. I bolje da nisam. Ne bi razumeli da je cena tog BMV-a plaćena krvlju tvojih ljudi. Čovek koji zaboravi Boga mora naći zamenu za njega. Po pravilu je to novac. Kada se to desi propadanje svake vrste nije daleko. Moral, sistem vrednosti, ljudskost, ljubav, pažnja, ljubaznost, kultura, sve tone i prepušta mesto njemu. I taj BMV 535 IL je on. Ima lice i ima karakter. Bahatost, sebičnost, nekultura, licemerje, samoživost, to su mu lica. Ružna i prljava ali je zato maska vešto oslikana zlatnim bojama sa belim zubima i veštačkim osmehom.

Izašli su iz džunke i seli u BMV. Nažalost cena koju plaćaju za to je uništena priroda, enormna zagađenost, smog, buka.

(foto autor teksta)

Devojka sedi i farba figuricu koju će vaša žena sutra kupiti negde na moru da joj stoji na frižideru. Devojka radi bez maske, u oblaku crvene pare. Ne smem ni da zamislim koje boje su joj pluća. Teški miris farbe se širi oko fabrike preko čije ograde se nalazi škola sa dečicom koja trčkaraju okolo i proviruju kroz rešetke ne bi li videli visokog belca okruglih očiju. Vrućina izbija iz grotla pogona u kome se kroz prašinu porcelana naziru polugole muške prilike kako raznose tek iz peći izvađene činije koje će neka gospođa kupiti i sa ponosom pokazati prijateljicama na podnevnoj kafici. Jeftine a lepe. Čovek pere cipele od žutog blata koga je negde pokupio, sagnut iznad rečice purpurno sive boje neodređenog mirisa koji podseća na miris bolnice a štipa i peče grlo.

Puče mi odjednom Zlatibor pred očima.

Velike avenije prepune blještavih lokala poznatih svetskih marki sa nasmešenim ženskim licima koja poručuju “kupi me”! Preskupi automobili načičkani na ogromnim parkinzima iz kojih izlaze skupo obučene žene srednjih godina ili razmažene šiparice sa mojom godišnjom platom na sebi, u društvu pomalo gojazne gospode srednjih godina koja nameštaju kaiševe ispod opuštenih stomaka, pokušavajući da podignu pantalone i upristoje se dok izlaze iz kola. Vrišteća buka sirena i haos saobraćaja. Ogromne, ružne zgradetine koje se trude da impresioniraju staklom i metalom ne ulazeći u odnos sa stilom i odmerenošću bilo koje vrste. Toga ovde nema.

Odjednom, stojim u miru i tišini obale Dunava negde gore iza Beške i gledam u Krčedinsku Adu.

Ovo je mesto kome je Srbija zapad. Bio sam i na zapadu, od Srbije. Sve je isto, samo su se umili i namirisali pre nego što sam im video pravo lice.

Ne mogu da izbacim iz glave majčinu omiljenu pesmu: “Ajd` idemo Rado, ajd` idemo dušo, ajd` idemo bela Rado dole do Morave…”

Još malo pa sam kod kuće … Bože, hvala ti!