БМВ-ом 535 ИЛ по Кини

Како почети причу о Кини - од главе или од репа? Са истока или са запада? Одавде гледајући Србија је запад или на западу, па како коме одговара.

Пре неколико дана кренух на пут. Пословни, наравно. Приватно се овде путује ретко, скупо је а бога ми некако је све и далеко. Нема се времена. Ради се. Пословни пут као о сваки други, такси, аутобус, авион, такси, хотел, аутомобил послат од партнера са обавезном асистенткињом која говори енглески језик. Дочек у фабрици од стране власника, директора и главног инжињера.

Кратак преглед фабрике, контрола нарученог производа и одлазак на ручак.

Глава куће - власник, инжињер, асистентикиња са знањем енглеског и моја маленкост, опет у аутомобилу, овај пут у новом БМВ-у, власништво главе куће који вози и преко рамена објашњава да га је пре неколико дана купио и платио 130.000 америчких долара. Хвалим наравно аутомобил, упорно избегавајући мисао која вришти у мени.

Марка одлична, величина и модел врхунски, опреми се нема шта додати. Све има. Посматрам његово лице у ретровизору и примећујем лагани смешак самозадовољства, тријумфа, поготово после моје опаске да моја маленкост поседује ауотомобил који је 50 пута јефтинији него његов.

(фото: аутор текста)

Уживам у том његовом тријумфу гледајући призоре који промичу поред мене. Типично радничко предграђе са мусавим улицама, прљавим сокацима и шареним радњицама које продајући све и свашта сиротињи покушавају некако да преживе и омогуће бар деци нешто боље, плацајући скупе курсеве енглеског и надајући се да ће једног дана баш они бити родитељи још једног таквог који вози БМВ 535 ИЛ. Ово ИЛ је пресудно, вероватно означава нешто важно или скупо. Опрема, претпостављам, како да се глава куће вози у нечему без коже. Наравно мене и мени сличне треба импресионирати.

И даље се у себи мучим и суздржавам и стискам зубе. Ма, да му кажем па куд пукло да пукло. Ма нећу. Ово нисам ја, ово је представник иностране компаније која сарађује са главом куће. Не смем да угрозим посао. Не знам како ће реаговати. Шта ако се наљути и угрози даљу сарадњу. Остајемо без посла, остајемо без новца, остајем без плате. У сваком случају остајем без душе, рекао-не рекао. Ма ко сам ја да угрозим посао за још 15 људи који хране децу од овога.

(фото Бета АП)

Улазимо у ресторан, одмах се сетих српских газда када улазе у ресторан, уздигнуте браде, намрштеног лица са одглумљеном досадом јер Боже мој ово раде сваки дан. Тезга испред ресторана ми ухвати поглед.

Шаренило мени непознатих морских бића која трзају, мигоље се и увијају а све, несрећници, у покушају да се некако избаве из лонца. Заустављам гађење и пуштам да ме знатижеља води. Крабе, морски црви, шкољке свих облика и величина, рибе свих боја и шара, јастози. Списак се допуњава са непознатим биљкама, гљивама само њима познатим и поврћем које личи и не личи на наше. Глава куће пита шта бих да пробам, дипломатски одговорих да избор препуштам њему. Сигурним гласом издаје наређења. Тон је мало повишен тако да власник ресторана пишући у свој блок несвесно спушта главу поданички признајући да платиша сада има сву моћ. Он плаћа. Он храни.

Седамо за сто и стиже “кинески воз” - као наш лесковачки. Једно по једно, све чудније од чуднијег, јела стижу на сто. Глава куће узима моју зделу, коју су пре тога опрали у врелом чају, на моје очи, сипа обарен пиринач, бео, безукусан, лепљив да се може кусати штапићима. Замишљам себе како код кући, од моје жене спремљен пиринач покушавам штапићима да захватим и убацим у уста.

(фото Ројтерс)

Прво морски црви, објашњава девојка да морам сломити оклоп и извући сисањем меснато језгро. Пробам, иде некако. Укус као … нема укуса. Шкољке, ајде то могу и сам. Није лоше. Поврће, гљиве, риба… нема укуса. Све је некако бледо, неслано, без сласти. Све се мислим ваљда им нису и животи такви. Схватам, ово је једино што има да се једе и то је то. Нормално, велика је земља, пуно различитих кухиња али овде је ово храна. Једи и не питај, алтернатива је глад. Сад разумем и курсеве енглеског и БМВ. Његова деца могу да једу и месо и све остало. Сиротиња…. Па сад, питање је. Нико није гладан, то је сигурно и то је и највећа вредност и достигнуће.
Онда - аутомобил, хотел, авион… назад кући.

Мисао. Да мисао, она иуз аутомобила. У глави ми је од онда. Не изрекох је никад. И боље да нисам. Не би разумели да је цена тог БМВ-а плаћена крвљу твојих људи. Човек који заборави Бога мора наћи замену за њега. По правилу је то новац. Када се то деси пропадање сваке врсте није далеко. Морал, систем вредности, људскост, љубав, пажња, љубазност, култура, све тоне и препушта место њему. И тај БМВ 535 ИЛ је он. Има лице и има карактер. Бахатост, себичност, некултура, лицемерје, саможивост, то су му лица. Ружна и прљава али је зато маска вешто осликана златним бојама са белим зубима и вештачким осмехом.

Изашли су из џунке и сели у БМВ. Нажалост цена коју плаћају за то је уништена природа, енормна загађеност, смог, бука.

(фото аутор текста)

Девојка седи и фарба фигурицу коју ће ваша жена сутра купити негде на мору да јој стоји на фрижидеру. Девојка ради без маске, у облаку црвене паре. Не смем ни да замислим које боје су јој плућа. Тешки мирис фарбе се шири око фабрике преко чије ограде се налази школа са дечицом која трчкарају около и провирују кроз решетке не би ли видели високог белца округлих очију. Врућина избија из гротла погона у коме се кроз прашину порцелана назиру полуголе мушке прилике како разносе тек из пећи извађене чиније које ће нека госпођа купити и са поносом показати пријатељицама на подневној кафици. Јефтине а лепе. Човек пере ципеле од жутог блата кога је негде покупио, сагнут изнад речице пурпурно сиве боје неодређеног мириса који подсећа на мирис болнице а штипа и пече грло.

Пуче ми одједном Златибор пред очима.

Велике авеније препуне бљештавих локала познатих светских марки са насмешеним женским лицима која поручују “купи ме”! Прескупи аутомобили начичкани на огромним паркинзима из којих излазе скупо обучене жене средњих година или размажене шипарице са мојом годишњом платом на себи, у друштву помало гојазне господе средњих година која намештају каишеве испод опуштених стомака, покушавајући да подигну панталоне и упристоје се док излазе из кола. Вриштећа бука сирена и хаос саобраћаја. Огромне, ружне зградетине које се труде да импресионирају стаклом и металом не улазећи у однос са стилом и одмереношћу било које врсте. Тога овде нема.

Одједном, стојим у миру и тишини обале Дунава негде горе иза Бешке и гледам у Крчединску Аду.

Ово је место коме је Србија запад. Био сам и на западу, од Србије. Све је исто, само су се умили и намирисали пре него што сам им видео право лице.

Не могу да избацим из главе мајчину омиљену песму: “Ајд` идемо Радо, ајд` идемо душо, ајд` идемо бела Радо доле до Мораве…”

Још мало па сам код куће … Боже, хвала ти!