Zapadnjačke greške u arapskim pobunama

Nasilje u Siriji, izazvano protestima protiv režima predsednika Bašara al Asada, ove sedmice ušlo je u petnaesti mesec, a broj žrtava neumitno raste, tako da se procenjuje da je krvavi bilans premašio broj od 12.000 ubijenih. Za razliku od „uspešno izvedenih” pobuna u Tunisu, Egiptu i Libiji, lideri zapadnih zemalja se poprilično mršte na pomen Sirije, budući da Rusija i Kina otvoreno štite Asada od nekog novog „libijskog scenarija” za svrgavanje lidera.

Međutim, zapadnom svetu (Evropa i Amerika) ne samo što smeta hladnoratovski recept za rešavanje pobune u Siriji već mu nisu po volji ni događaji u postrevolucionarnom Tunisu, Kairu i Tripoliju. Kada se povukao talas „arapskog proleća” sa obala severne Afrike, odnoseći sa sobom dugogodišnje autokrate, seme demokratije nije u afričkom pesku odmah iznedrilo raskošne cvetove ljudskih prava i političkih sloboda. Bar ne onakve kakve su očekivali „baštovani” sa Zapada.

Zbog toga se širom sveta na mnogobrojnim konferencijama o globalnoj bezbednosti kao svojevrsna mantra čuje kuknjava zapadnih analitičara i političara kako su se posle decenija represije građani Tunisa, Egipta i Libije na izborima bacili u zagrljaj islamistima, umesto prozapadnim sekularistima. Tako se već unapred osuđuje arapski svet da je prokockao prvu šansu od raspada Osmanskog carstva da uspostavi demokratiju.

Međutim, Zapad nikako da se zapita za svoje greške u procenama i postupcima u arapskim pobunama. Najpre, savremena demokratija nije samo održavanje izbora, već mnogo toga leži u uspostavljanju institucija koje će garantovati jednaka prava svima bez obzira nato ko je na vlasti, nezavisnom sudstvu, slobodnoj štampi, ljudskim pravima, vladavini prava, slobodi veroispovesti, ali i slobodi da se ne ispoveda vera. Sve to se ne postiže za godinu dana.

Svet, ali i sami Britanci, često zaboravlja da je od Magna karte 1215. godine do Akta o predstavljanju naroda 1928, kojim je konačno između žena i muškaraca izjednačena starosna granica za dobijanje biračkog prava, prošlo čak 713. godina. Dakle, Britancima je trebalo više od sedam vekova da izgrade svoje institucije na demokratskim principima, pa zašto se onda očekuje od naroda zemalja severne Afrike i Bliskog istoka da to postignu za godinu dana. Decenijama je zapadni svet imao strpljenja da sluša ili nevešta uveravanja arapskih diktatora ili pretnje verskih fanatika, a sada ispada da nema vremena za mnoge druge glasove koje su se prvi put jasno čuli na kairskom trgu Tahrir.

Sledeća pogrešna procena jeste to da su arapske pobune izveli mladi moderni sekularisti, koji su se okupili skoro isključivo zahvaljujući društvenim mrežama. Istina je da su ti mladi obrazovani ljudi zaista bili inicijalna kapisla, ali vara se svako ko misli da su stotine hiljada ljudi na Tahriru bili samo sekularni fakultetski obrazovani ljudi. Da im nisu prišli sindikati, koji okupljaju najrazličitije slojeve egipatskog društva, a potom i islamisti, egipatska pobuna bi se verovatno završila isto kao što je okončan pokušaj ruske razjedinjene opozicije da na uličnim protestima motiviše građane da na izborima glasaju za nju.

Velika zabluda je i to da, na primer, islamisti u Egiptu govore jednim glasom i da će njihova vlast sigurno biti u potpunosti suprotna zapadnjačkoj viziji demokratije. Poznavaoci prilika u Egiptu dobro znaju da je razjedinjenost među islamistima i te kako velika i da je zasad teško iscrtati političku mapu Egipta u narednom periodu.

Međutim, ne samo što Zapad ima velika očekivanja da se za kratko vreme može nešto promeniti, već je i njegov doprinos istinskim promenama na tim prostorima izuzetno protivrečan. Ugledni kolumnista „Njujork tajmsa” Tomas Fridman nedavno je istakao jednu od ogromnih nelogičnosti koje se tiču američkog finansijskog doprinosa promenama u arapskom svetu. U ovoj godini iz budžeta SAD biće izdvojene vrtoglave 1,3 milijarde dolara za egipatsku vojsku, i to za kupovinu tenkova i aviona lovaca. S druge strane, za obrazovanje, na primer, mladih ljudi iz Libana (u koji se ovih dana preliva nasilje iz Sirije) iz američkog budžeta izdvaja se bezmalo sto puta manje. Naime, iz kase SAD izdvaja se 13,5 miliona dolara za stipendije koje će omogućiti da 117 mladih Libanaca pohađaju lokalni, ali po američkim uzusima, ustrojen koledž čiji cilj je da među svojim studentima promoviše toleranciju, društvenu i polnu jednakost, kao i kritičko mišljenje.

I zaista je na mestu to što se Fridman pita kako bi bilo da Amerikanci „prestanu da budu glupi” i kako bi bilo da „prestanu da šalju avione i tenkove u zemlju u kojoj svaka druga žena i svaki četvrti muškarac ne znaju da čitaju”. Nema sumnje da bi Amerikanci više približili zapadnjački stil demokratije Egipćanima kada bi 1,3 milijarde dolara dali za stipendije 11.700 studenata umesto za najnoviju artiljeriju i avijaciju.