Ambivalentna majka

Kada neko prema nekoj drugoj osobi pokazuje dvojni odnos, koji je i pozitivan i negativan, tada kažemo da je prema njoj ambivalentan. Odnos majke prema detetu je poslednje mesto gde bismo očekivali ambivalentnost. Brutalni postupci pojedinih majki prema svojim bebama i maloj deci, uključujući ubistvo deteta, čedomorstvo, sasvim su suprotni od naših uveranja o urođenom materinskom nagonu, o arhetipskoj prirodi bezuslovne majčinske ljubavi. Zato se pitamo: Kako majka može mrzeti vlastito dete?

Trenutak kada je organizam neke devojke spreman za materinstvo je sve dalji od trenutka kada je ta ista devojka emocionalno spremna da bude majka, da svoje potrebe i želje podredi potrebama deteta. Prema transakcionoj analizi svako od nas, bez obzira koliko ima godina, nosi u sebi svoje dečje Ja – izvor potreba, želja i zabave. Žena je spremna da bude majka kada je spremna da na neko vreme isključi to svoje dečje Ja. Tada se može posvetiti zadovoljenju potreba svog stvarnog deteta – sina ili kćerke. Ukoliko ga ne isključi, majčino dečje Ja razvija prema stvarnom detetu odnos starije sestre koja se oseća ugroženom od mlađeg deteta, tako da reaguje ljubomorom, zavišću i mržnjom.

Vrhunac neprijateljstva je kada majka počinje da misli da joj je dete svojim rođenjem upropastilo život. Doživljava da je rađajući dete, odbacila svoj vlastiti identitet, aspiracije i ciljeve, način života koji bi trebalo da joj donese sreću. U okviru ovakve iracionalne logike „ili ono ili ja”, odbacivanje ili ubijanje deteta je neka vrsta majčine samoodbrane.

Predstava o „savršenoj majci” koja, kada rodi dete, potpuno zaboravlja na sebe i koja se trajno posvećuje detetu ili deci, žrtvujući se za njih i porodicu dvadeset i četiri časa dnevno, narednih osamnaest godina, zastrašuje buduće majke. Pogrešno verujući da je potrebno da se potpuno i trajno odreknu sebe, svog dečjeg Ja, sve više mladih žena prolongira trenutak rađanja deteta želeći da do tada što više uživa u životu. Neke se zbog toga svesno odriču materinstva.

Previsoki kriterijumi „savršene majke” čine da se žene osećaju nesposobnim za ulogu majke, zbog čega njihovu trudnoću i porođaj prate velika teskoba i snažna depresija. Trudeći se maksimalno da u prvih pola godine nakon rođenja detata dokažu da su „savršene majke” neke žene doživljavaju sindrom izgaranja. Tada mogu doživljavati različite destruktivne i užasavajuće porive prema deci (koje nikada ne sprovedu u delo).

Za razliku od savršene, dobra majka se intenzivno posvećuje detetu privremeno, tokom prve tri godine, posle čega se vraća u svoje druge uloge. Znajući da će biti tako, one imaju mnogo manje razloga za ambivalentnost.