Moral je stav koji se najbrže menja

Neda Valčić-Lazović, novinar i urednik Kulturne rubrike RTS-a, izabrala je 15 svojih intervjua iz TV serije „Savremeni svetski pisci”, sa značajnim ličnostima i stavila ih u knjigu pod naslovom: „Sve što (ne) kažem pogrešno je” u izdanju RTS-a i  „Službenog glasnika”, uz pratnju di-vi-dija, s najzanimljivijim delovima iz emisija. Reč je o razgovorima sa svetskim i domaćim piscima, filozofima i rediteljima, odnosno skup misli i ideja ljudi koji su kroz život, uglavnom, išli sunčanom stranom ulice.

Rođena je 1959. u Beogradu. Po obrazovanju je filolog i književni prevodilac. U braku s novinarom Petrom Lazovićem ima dve ćerke: Minu (25), eksperta za finansije, i Katarinu (20), koja studira na ETF-u.

Čime vas je osvojio Slobodan Selenić?

Nosio je u sebi smirenost intelektualca, ugled profesora i nemir umetnika koji skriva „crno sunce” melanholije. Osvojio me je rečenicom iz „Memoara Pere bogalja”: „Koliko ljudi ima u jednom čoveku? Ako ih ima sedam, koji je od njih pravi? Ako ih ima pet, koji je od njih najgori?”

Kako ste doživeli Marija Vargasa Ljosu?

Peruanskog pisca i nobelovca (2010) srela sam u Madridu. On i danas smatra da „književnost može umreti, ali ne sme postati konformistička”, kao i da je dobrim delom tačna tvrdnja da „pisac piše kako bi se osvetio stvarnosti”. Odrastao u vreme krvavih južnoameričkih strahovlada govori o ožiljcima i posledicama diktature, kao i o tome da kad diktature više nema „ostaju mučni tragovi u životu ljudi”.

O čemu vam je pričao Peter Handke?

Putnik, sanjar, posmatrač Peter Handke je na prvom mestu veliki pisac – ne samo austrijski već i evropski. Smatra da se istorija čovečanstva može „pročitati” na unutrašnjim slojevima zemlje ispod kojih se krije život generacija. Kaže da to nije učinjeno u dovoljnoj meri u Jugoslaviji, što doprinosi nerazumevanju problema ovih prostora. Pričao je i o svom životu i književnosti čiji je zadatak da „čuje krik deteta izgubljenog u svetu”.

Kako vas je dočekao Patrik Beson?

Francuski pisac i publicista dočekao me rečenicom iz svog „Srpskog dnevnika 1995–1999”: „Taj stari Beograd, najsnobovskiji je grad na svetu. Čak i pod bombama prezrivo pući usta… Kako je dobro biti okružen ljudima koji se ne plaše smrti, dok u Parizu provodite vreme s tipovima koji se sve vreme plaše da ih ne uvredite.”

Šta ste naučili od Milorada Pavića?

Mnogo, kao i od drugih pisaca. Između ostalog, da je „istina samo jedan trik”, a da je „moral stav koji se najbrže menja”, kao i da se od „velikih ljubavi brzo stari”. I najvažnije: „Ako idete putem na kojem vaš strah raste, to znači da ste – na pravom putu!”

Čime vas je zasmejao Danijel Penak?

S Danijelom Penakom, najčitanijim francuskim piscem, provela sam 1. maj u Parizu – i to radno! Dok smo čekali snimatelja, uhvatio nas je pljusak. Trčali smo, mokri. Da me tada nije zasmejavao delovima iz svojih romana na temu da je „porodica prvo socijalno poprište zločina” i da „ko hoće da živi bez rizika, mora da izađe iz kuće i uđe u metro” – ko zna u kakvom bih raspoloženju pravila razgovor.

Po čemu pamtite Ameli Notomb?

Belgijsku bestseler književnicu pamtim, najpre, po pojavi: crna bluza, crna suknja, crna kosa, crni šešir… A pamtim i njeno uzbuđenje dok mi je objašnjavala zašto je prethodne večeri, u živoj emisiji, pred kamerama, pojela trulu breskvu kako bi pokazala svoj odnos prema hrani, koji je, u njenom životu, a i knjigama, vrlo problematičan.

Kako se ponašao Žan Bodrijar?

Ne znam o čemu sve veliki francuski filozof i sociolog nije govorio. O „zavođenju koje predstavlja osnovnu dinamiku našeg sveta”, „banalnosti koja je postala estetska kategorija”, „ istoriji koja ne može da postoji bez utopije”, „diktaturi demokratije”, kao i o tome zašto je, posle 11. septembra i terorističkog napada na Njujork, u „Mondu” napisao: „Oni su to uradili, ali mi smo to želeli.”

Šta vam je ponudio Orhan Pamuk?

Kao mnogi pisci i turski nobelovac (2006) Orhan Pamuk ima problematičan odnos s vlastitim narodom. Njegovo zapažanje je da većina savremenih Turaka nosi u sebi odlike dva tipa ličnosti: jedan demokratičan i napredan, a drugi zadrt i nacionalistički, pa je u razgovoru istakao: „Vama u Srbiji je lakše da to shvatite nego čitaocima na Zapadu.”

Čime vas je iznenadio Dušan Kovačević?

Duško je u mojoj emisiji prvi put javno ispričao svoju autobiografsku pripovetku „Smrt žive žene”. Naime, kad je imao pet godina vozio je trotinet i naleteo na pogrebnu povorku koja ga je, bukvalno, opkolila, pa je, iz razgovora koji je čuo, pomislio, pa verovatno, i domaštao, da sahranjuju – živu ženu! Taj događaj ostavio je u njemu, kaže, traumu koju je kasnije pokušavao da leči pisanjem. Tako su nastale drame „Maratonci trče počasni krug”, „Radovan Treći”...

O čemu vam je sve govorio Mišel Onfre?

Ateista i levičar, popularni francuski filozof i dalje osniva narodne univerzitete širom Francuske i uvodi besplatnu filozofsku nastavu. Smatra da bi „intelektualac uvek trebalo da bude u otporu, jer moć je svuda oko nas, a ne samo u ideološkim aparatima države”. Objasnio je i zbog čega: „Kad politika uzmiče, religija napreduje.” Pričao mi je i zašto ga je majka, kad je imao 10 godina, poslala u sirotište.

Čime vas je opčinio Žan-Mari Gistav Le Klezio?

Dopao mi se najpre njegov način života: uzdržan i jednostavan. Uprkos velikoj pompi kad je devedesetih proglašen za najvećeg živog francuskog pisca, a naročito 2008, kad je dobio Nobelovu nagradu, ostao je dosledan sebi. Živi na relaciji Nju Meksiko – Mauricijus – Južna Koreja, u nekoj vrsti dobrovoljnog egzila. Uvek daleko od očiju sveta. A dopadaju mi se i njegove knjige, naročito „Groznica” i „Tužbalica o gladi”. Doći do njega je, uglavnom, nemoguća misija. Ipak, uspela sam!