Opominjuća „gomila šuta”

Da li je Hajredin Kuči na Svetski dan izbeglica, kada je pozivao Srbe da se vrate u svoje kuće i na svoja imanja, obećavajući pomoć kosovske vlade, znao da je dekanu Medicinskog fakulteta Tomislavu Đokiću od porodične kuće stare 200 godina ostala gomila šuta?

Ako i nije čuo eksploziju u centru Prištine, onda je njegov kolega u vladi, šef kosovske policije Bajram Redžepi trebalo da ga obavesti šta se desilo.

Profesor Đokić je u razgovoru sa kolegom Živojinom Rakočevićem objasnio zašto je ostao bez imovine: „Nisam hteo da prodam rodnu kuću, jer je u meni strah da bih njenim nestankom prodao sebe.”

Zato je poziv Tačijevog zamenika Srbima da se vrate na kosovska ognjišta više nego licemeran. Vlastima u Prištini je do multietničkog Kosova, koje zagovara međunarodna zajednica, stalo kao do lanjskog snega. Da nije tako ne bi se na KiM za 13 godina od 200.000 interno raseljenih lica vratilo tek nešto više od 7.000 Srba.

A oni koji su se vratili, pogotovo južno od Ibra, žive u getima i stalnom strahu za svoje živote i imovinu. Nisu sigurni ni čak ako uzmu kosovska dokumenta i registarske tablice RKS. Samo u toku ovog meseca u selu Kalinovac kod Kline opljačkano je desetak povratničkih kuća, u južnoj Mitrovici je pretučen monah Mitrofan…

Jovo Jović, predsednik Mesne zajednice Kalinovac, otvoreno kaže da više ne zna od koga da traže pomoć: „Svi ćute i kao da jedva čekaju da se iselimo.”

Na taj korak su se polovinom juna odlučila porodica Đorović iz Kline, jer je dara prevršila meru. Milen i Slobodanka Đorović su poručili, pošto su im „ nepoznati počinioci” mišomorom otrovali zimnicu, da su prodali kuću i da se trajno iseljavaju sa Kosova.

Sve ovo govori da su Srbi južno od Ibra prepušteni sebi samima. Tačno je da Beograd pomaže onima koji hoće da se vrate na svoja ognjišta da počnu život ispočetka: kupuje im traktore, daje semensku robu, sadnice, stoku, oprema škole, ali ono što je najvažnije, Beograd ne može da im pruži fizičku zaštitu, osim da apeluje na međunarodne predstavnike u pokrajini. Ni Kosovska policijska služba ne uliva sigurnost Srbima. Uglavnom reaguju tek kada se nešto desi, a počinioci retko kada budu otkriveni. A da se ne zavaravamo, ni Euleks ni Kfor nisu na Kosovu da bi štitili Srbe.

Koliko će onda još srpskih kuća na Kosovu biti opljačkano ili minirano samo zato što njihovi vlasnici nisu hteli da ih prodaju Albancima? Prema podacima Nevladine organizacije „Centar za mir i toleranciju”, u ovom trenutku postoji 22.000 zahteva za povratak uzurpirane srpske imovine. Privredna komora Srbije je svojevremeno imovinu proteranih Srba na KiM procenila na četiri milijarde dolara.

I dok predsednikovi ljudi na Andrićevom vencu tragaju za formulom kako da razgovore sa Prištinom podignu na „viši politički nivo”, a da ne ispadne da time priznaju Kosovo, srušene kuće profesora Tomislava Đokića i Milanke Vesić u Prištini opominju da od srpske imovine na KiM na kraju može ostati samo gomila šuta.