Igranje oružjem

AMERIKANCI I RUSI SE OPET IGRAJU ORUŽJEM. Pozornica za najnovije američko-rusko nadmetanje je Evropa, a na red je došlo konvencionalno naoružanje.Vašington i Moskva ukrstili su koplja oko sprovođenja Sporazuma o konvencionalnom oružju u Evropi potpisanog davne 1990. godine u Parizu. Reč je dokumentu kojim su NATO i tada još postojeći Varšavski pakt prihvatili značajno ograničenje količine klasičnog oružja na prostoru od Atlantika do Urala. Devet godina kasnije, na samitu OEBS-a u Istanbulu, potpisan je izmenjeni pariski sporazum o daljem smanjenju naoružanja u Evropi.

Osnovni sporazum 16 država zapadne alijanse i šest članica Varšavskog pakta ograničio je njihove vojne potencijale. Svaka od dve strane mogla je da zadrži najviše 20.000 tenkova, 30.000 oklopnih vozila, 20.000 artiljerijskih oruđa, 6.800 aviona i 2.000 helikoptera. Strateške promene u Evropi izazvane, pre svega, raspadom Varšavskog pakta, primorale su potpisnike da u Istanbulu, 1999. godine, unesu u sporazum određene izmene. Ovaj ugovor je dosad, međutim, ratifikovala samo Rusija.

I upravo tu se krije povod za najnoviji američko-ruski duel. Moskva tvrdi da samo ona poštuje pomenuti dokument i naglašava da je odnos snaga poremećen ulaskom Slovačke i baltičkih država u NATO. Zbog toga je Rusija odlučila da sprovođenje sporazuma stavi "pod led". SAD i NATO odgovaraju da je jedini krivac za nesporazum Rusija koja, prema tumačenju zapadnih saveznika, nije ispunila neke preuzete obaveze, tačnije nije još povukla trupe iz Gruzije i Moldavije.

Američko-rusko "igranje" oružjem samo na prvi pogled izgleda kao mali problem uzrokovan različitim čitanjem potpisanog sporazuma. U pozadini se kriju neuporedivo ozbiljniji razlozi koji ukazuju na sve dublji jaz između Rusije, na jednoj, i SAD i američkih vojnih saveznika, na drugoj strani. Na zvaničnom spisku spornih pitanja su: američki protivraketni štit u Evropi, budućnost Kosova i Metohije, odnos prema Iranu. Kada se ovome dodaju i neki, tek delimično prikriveni problemi, poput stanja u svetskoj trgovini ili strateške kontrole prostora u srednjoj Aziji (bivše sovjetske republike) potpuno je jasno da mnogo toga ne štima u odnosima SAD i Rusije.

Takva situacija nimalo se ne dopada Vašingtonu. Tvrdokoran stav Moskve i neskrivene ambicije Rusije da bude ravnopravan sagovornik u rešavanju spornih pitanja ozbiljno brinu SAD koje bi da po svaku cenu zadrže oreol pobednika hladnog rata i najmoćnije države na planeti. Američke želje su, međutim, sve češće u ozbiljnom raskoraku s realnom situacijom. Posebno kada je reč o Rusiji koja postaje sve ozbiljnija ekonomska sila, a još poseduje ono ispravno crveno dugme za upotrebu najmoćnijeg, nuklearnog oružja. Kada se tome dodaju i čvrsti politički stavovi Kremlja na čelu s Vladimirom Putinom jasno je da SAD moraju da razmišljaju o nekoj novoj politici prema Rusiji.

NA ISTOKU EVROPE BAŠ SE ZAKUVALO. Prepliću se ozbiljne političke krize u Rumuniji, Ukrajini i Turskoj. Posebno su dramatična događanja u Kijevu i Ankari.

U Ukrajini je dvomesečni obračun dvojice Viktora, predsednika Viktora Juščenka i premijera Viktora Janukoviča, doveo zemlju na rub političke katastrofe. Postoji realna opasnost da izbiju i sukobi širih razmera s nesagledivim posledicama. Čak i u slučaju dogovora glavnih političkih suparnika o najspornijem pitanju – terminu održavanja vanrednih političkih izbora – ništa se značajnije neće promeniti. Ukrajina će ostati duboko podeljena bez imalo ružičaste perspektive.

Nešto južnije, u Turskoj, na delu je sudar sekularista i islamista oko prevlasti u zemlji. Njihov sukob, ovoga puta oko izbora novog predsednika, ima duboke korene i zapravo je glavno obeležje moderne turske države. I ovde je teško naslutiti konačnog pobednika zbog čega Turska, poput Ukrajine, mora da računa na politički nestabilnu budućnost.