Kraj stranačkom zapošljavanju

Ne znam ko može da zaboravi URS-ovu predizbornu parolu „Stop stranačkom zapošljavanju”. Ni Gručo Marks ne bi bolju smislio. Najstabilniji kamen-temeljac srpske partokratije okrenuo je list – evo kako.

Nema tajni – ponavljao je Dinkić tokom kampanje – direktori javnih preduzeća u vladi DS-SPS-URS postavljani su po ključu 3:1:1, a po stranačkim kvotama zapošljavane su i čistačice, komunalni policajci, medicinske sestre i svi ostali. Ali tako dalje ne ide. Naš uslov za ulazak u vladu – rekao je Dinkić 4. aprila u listu „Novi magazin“ – biće da novi saziv parlamenta na prvoj sednici donese zakon o profesionalizaciji upravljanja u javnim preduzećima. Biće uvedeni „pošteni javni konkursi“ (tako piše na sajtu URS-a). I još piše da će regularnost i potpunu javnost konkursa garantovati nezavisna služba koju će birati Narodna skupština. Nisu rekli, doduše, da mandat te službe mora da bude barem upola duži od mandata vlade, kako bi se struka u ovoj zemlji odvojila od politike. Ali šta sad, kao da je to važno kad od svega ovoga teško da će išta biti. Javnosti bi možda bilo dovoljno da prođe URS-ov zakonski predlog po kome bi zajedno sa neuspešnim direktorom morao da ode i resorni ministar, pošto bi ga zakon primorao da podnese ostavku.

E, sad, kada bi ovaj zakon stvarno bio donet – i primenjen – partokratski sistem bi se ozbiljno uzdrmao već tu negde, oko nove godine. A prva žrtva Dinkićevog zakona, nešto razmišljam, lako bi mogao da bude prvi čovek „Puteva Srbije”, kao i njegov resorni ministar, naprosto zato što im je obilaznica oko Beograda potonula pod naletom prve veće vode, jedva tri nedelje po otvaranju – što je stvarno nezabeležen rekord u srpskom građevinarstvu.

Ali to bi bio samo potreban, ali ne i dovoljan uslov da javnost poveruje da u pitanju nije neka nova prevara. Pravi dokaz njihove iskrene namere da ruše partokratiju bila bi, recimo – smena resornog ministra i dosadašnjeg direktora ,,Srbijagasa” – što zbog napravljenih gubitaka, još više zbog direktorovih kvalifikacija i radne biografije, a najviše stoga što se i sam Bajatović u potpunosti slaže sa takvom politikom – evo, i sam se prošle godine upitao:„Ko nama brani da postavljamo stručnjake?“ (Politika, 16.avgust, preneto kao udarni tekst na sajtu SPS-a).

Ne treba sumnjati da budući ministar svih ekonomskih resora ne bi mogao sve to da izdejstvuje. On će i u ovoj vladi imati sasvim pristojan ucenjivački kapacitet, i što je još važnije – on to ume da koristi. Setimo se samo kako je pod njegovim pritiskom (pre nepune četiri godine) usvojen zloglasni Zakon o informisanju. Protiv koga su ustali, da te podsetim, Srbijo draga, čak i SPS i radikali u punom sastavu – dakle – svi rodonačelnici medijskog terora u Srbiji, listom. Tako da nam je za proveru Dinkićeve rešenosti da sruši partokratiju dovoljno samo jedno test pitanje: smeta li Dinkiću partokratija koliko su mu smetali svakodnevni medijski napadi vlasnika „Kurira“? Kad se tako stvari postave, razmišljam, ispada da je ovo sa partokratijom bio samo izborni slogan, odličan, naravno – kao i svi prethodni, uostalom.

Kao što je bio odličan i onaj izborni slogan– „stručnost ispred politike“. Da bismo u narednoj kampanji gledali istu tu osobu kako jadikuje zbog toga što njegova rođena stranka čak i čistačice zapošljava po partijskom ključu. Proći ćemo isto kao što je 2009. godine prošao MMF koji je, poput jadnih srpskih birača, Dinkiću poverovao da će za devet meseci da otpusti 8.000 radnika iz državne službe. Niti je koga otpustio, niti je o tome više bilo reči.

I sad mi vi recite – ali zaboga, pa sve je to dnevna politika, ko bi ozbiljan na osnovu predizbornih slogana govorio o pravim, političkim grehovima? I evo, hajde, da se složim. I da progovorim o pravom, političkom grehu koji se sastoji u tome što se Dinkić pridružio istim onim ljudima iz ,,crveno-crne” koalicije, a da je u politiku uopšte i ušao kao njihov osvedočeni ljuti protivnik. Ima li URS u programu išta zajedničko sa SPS-om i SNS-om – osim partokratije? Ne znam za ostale članove nekadašnje organizacije G17 i ne govorim „u ime svih nas...“. U svoje ime, evo, tvrdim: nikada ne bih ni kročila u onaj G17 (bez „plusa“) da sam makar u snu posumnjala da će Dinkić jednoga dana sa njima da pravi koaliciju i tako im udahne život – koji bez njega, lepo se vidi – ne bi bio moguć. Alal vera.