Žena se u hotelu oseća kao kraljica

Nova knjiga priča Ljubice Arsić „All Inclusive”objavljena je u „Laguni”, a kako i sam naslov sugeriše, ova proza upućuje na hotele, putovanja, nova saznanja i doživljaje. Sve je tu uključeno, sreća, patnja, rastanak, a lajtmotiv priča je čovek kao gost u svom životu, koji je stalno na proputovanju. „Tada na zemlji bila sam gost”, stih Ane Ahmatove i „gost sam kao u grlu kost” Marine Cvetajeve, citati su koji nas uvode u priče Ljubice Arsić. Sa poznatom autorkom razgovaramo o novoj zbirci priča, ali i o njenom shvatanju muško-ženskih odnosa, budućnosti ženstvenosti, o životu...

Hoteli su u vašim pričama mesta sa posebnim zakonima, ljudi se tu čak i drugačije gledaju, hoteli podsećaju na muzeje. Zašto vas hoteli fasciniraju?

Hoteli su pozornica na kojoj se svaka žena oseća kao kraljica. Ima poslugu, drugi za nju kuvaju, menjaju joj posteljinu i peškire, otvaraju lift. Tu nestaju sve beznačajne radnje koje obavljamo i kojima svakodnevno prikrivamo suštinu, tipa „samo dok ispeglam”, ili „počinjem dijetu kad završim krečenje”, „ići ću u pozorište, ili čitaću kad odem u penziju”. U hotelima smo ogoljene „kao od majke rođene” na najintimniju priču do koje muškarac možda dolazi lakše, jer se on i u sopstvenoj kući oseća kao kralj: za njega kuvaju, menjaju posteljinu i peškire... Oni su mesta tačnog knjigovodstva ljubavi – posle putovanja usledi razvod ili podsticaj da nešto u starom menjamo.

Uočljivo je da se radnja većine priča dešava u toplim mesecima, podnebljima Afrike, Argentine, Boke Kotorske i Italije, Mediterana u leto. Da li je to slučajno?

Leto i toplota u mojoj knjizi omogućavaju likovima da „skinu sve sa sebe”. Sunce neumoljivo peče, ono ne dozvoljava laž. Ako njega nema, provocira i topla para turskog kupatila. Mislim da leti čovek, poput zmije, presvlači svoju kožu i odlučuje da bude nov, bolji i srećniji. Leto je i pretpostavka rajske klime u kojoj je dovoljan samo list smokve, a svuda okolo je ludilo boja. Naročito ta tmastoplava, opasna i primamljiva boja pučine i noćnog neba, sa odsjajima na jakoj crnoj muškoj bradi, jednom od veoma važnih motiva u knjizi.

I sami ste boravili na ovim područjima? Koje je za vas najmističnije, najizazovnije?

Tamo gde ima vode. Čarobna je crkva Gospe od Škrpjela, na ostrvu koje plovi zalivom kod Perasta, grada spuštenih škura. Uzbudljiv je veliki crveni mesec nad Nilom koji je gledala i carica Nefertiti. Uzbudljiva je njihova trajnost, večnost. Izgledaju kao nešto što se ne može tek tako saznati. Neobična je i beogradska ulica koja se strmoglavljuje do Dorćola, ili ona po kojoj se usred podneva šepure buenosajreski tangerosi. Kaktus pored planine od sedam boja, pored nekog sela u Andima, putniku pokazuje srednji prst, potleuša i pas u prašini još uvek čekaju Džona Vejna. Kako je samo lepa naša planeta, a kako veličanstvena književnost koja čitaocu omogućava da bude kosmonaut i da to sve vidi odozgo, a iz svoje sobe.  

Žene su glavne junakinje ovih vaših proza, one su avanturistkinje, putnice, tragaoci. Šta pronalaze, šta im stalno izmiče, od čega beže, a šta im se stalno vraća?

U prividno lagodnoj atmosferi, nad mojim putnicama lebdi senka nasilja, pre svega, muškarca nad ženom. Ono je brutalno ili suptilno, ali se dosledno sprovodi i tako je ušuškano u intimu žensko-muških odnosa da se često meša s ljubavlju. Nasilje je važna tema, jer ga žene ne prepoznaju i dragovoljno na njega pristaju. Ili ne znaju kako da mu se odupru, jer je svedeno na suptilan i fino vaspitan sadizam, koji ipak duboko, do krvi ubada, kao u surovoj bajci o Plavobradom.

Ženski likovi su često konkurencija jedni drugima, čak i ista žena suprotstavljena je sebi od pre, međutim prisutna je i ženska solidarnost, između sestara, majki i kćerki; one čuvene ženske spoznaje?

Nesporazumi među ženama teško se rešavaju i dugo traju, jer žene po prirodi nisu ratoborne, nije im baš u krvi da se potuku i potegnu pištolje. Bolni su i tište, jer nema afekta koji bi ih prevazišao. Žene, nažalost, retko prenose svoja iskustva mladim devojkama, svekrve zaboravljaju kako je to biti snaja. Iako pišem o nezgodnim mestima ženskih odnosa, kao što je suparništvo među sestrama ili tegoban odnos majke i kćeri, osećam kako u celom ženskom svetu postoji jedna prećutna i veličanstvena solidarnost koja nije vidljiva na prvi pogled, ali je jaka i korisna poput podvodne struje.

Bila je mlada, mislila je da će ljubav uvek biti tu... Zašto ljubav uvek izmiče?

Dva bića koja iz sve snage žele ono što dva bića ne mogu da pruže.

Zanimljive su vam transformacije muškarca u ženu, jedan lik je opčinjen Evitom Peron, mašta o njenom telu. Da li ovakvi junaci mire jaz među polovima?

Transseksualna putovanja su takođe uzbudljiva, kao i ona „Kon Tikijem”. Zanimljivo mi je kako se muško preliva u žensko, i obrnuto, kao što je slučaj sa Evitom, junakinjom simboličnog imena koja je žrtvovala Evu u sebi, smanjila je, kako joj i ime od milja kaže. Muška moć kojom je vladala masama i opčinjavala ih udarila joj je u ženski najosetljiviji organ, umrla je od tumora materice. To stalno presipanje iz jedne posude u drugu govori upravo o tome da je jaz među polovima neizbežan, da je potrebno nacrtati granicu, jer bismo inače bili neuhvatljivi i neozbiljni, poput junaka u Šekspirovim komedijama, koji sebe i ostale zbunjuju stalnim „presvlačenjem”, čas u muško, pa u žensko. Jaz među polovima nas drži na bezbednoj distanci.

U poznatom filmu pitaju Tutsi: „Šta to znači biti žena osamdesetih?” Ma kako to smešno zvučalo, šta za vas znači biti žena 21. veka?

Malo se plašim da će žena budućnosti biti nešto nalik na Džejn Fondu koja, izoperisana uzduž i popreko, sa 74 godine izgleda kao da joj je trideset, zategnuta kao fišbajn koji niko neće hteti da ubaci u svoju kragnu.