Жена се у хотелу осећа као краљица

Нова књига прича Љубице Арсић „All Inclusive”објављена је у „Лагуни”, а како и сам наслов сугерише, ова проза упућује на хотеле, путовања, нова сазнања и доживљаје. Све је ту укључено, срећа, патња, растанак, а лајтмотив прича је човек као гост у свом животу, који је стално на пропутовању. „Тада на земљи била сам гост”, стих Ане Ахматове и „гост сам као у грлу кост” Марине Цветајеве, цитати су који нас уводе у приче Љубице Арсић. Са познатом ауторком разговарамо о новој збирци прича, али и о њеном схватању мушко-женских односа, будућности женствености, о животу...

Хотели су у вашим причама места са посебним законима, људи се ту чак и другачије гледају, хотели подсећају на музеје. Зашто вас хотели фасцинирају?

Хотели су позорница на којој се свака жена осећа као краљица. Има послугу, други за њу кувају, мењају јој постељину и пешкире, отварају лифт. Ту нестају све безначајне радње које обављамо и којима свакодневно прикривамо суштину, типа „само док испеглам”, или „почињем дијету кад завршим кречење”, „ићи ћу у позориште, или читаћу кад одем у пензију”. У хотелима смо огољене „као од мајке рођене” на најинтимнију причу до које мушкарац можда долази лакше, јер се он и у сопственој кући осећа као краљ: за њега кувају, мењају постељину и пешкире... Они су места тачног књиговодства љубави – после путовања уследи развод или подстицај да нешто у старом мењамо.

Уочљиво је да се радња већине прича дешава у топлим месецима, поднебљима Африке, Аргентине, Боке Которске и Италије, Медитерана у лето. Да ли је то случајно?

Лето и топлота у мојој књизи омогућавају ликовима да „скину све са себе”. Сунце неумољиво пече, оно не дозвољава лаж. Ако њега нема, провоцира и топла пара турског купатила. Мислим да лети човек, попут змије, пресвлачи своју кожу и одлучује да буде нов, бољи и срећнији. Лето је и претпоставка рајске климе у којој је довољан само лист смокве, а свуда около је лудило боја. Нарочито та тмастоплава, опасна и примамљива боја пучине и ноћног неба, са одсјајима на јакој црној мушкој бради, једном од веома важних мотива у књизи.

И сами сте боравили на овим подручјима? Које је за вас најмистичније, најизазовније?

Тамо где има воде. Чаробна је црква Госпе од Шкрпјела, на острву које плови заливом код Пераста, града спуштених шкура. Узбудљив је велики црвени месец над Нилом који је гледала и царица Нефертити. Узбудљива је њихова трајност, вечност. Изгледају као нешто што се не може тек тако сазнати. Необична је и београдска улица која се стрмоглављује до Дорћола, или она по којој се усред поднева шепуре буеносајрески тангероси. Кактус поред планине од седам боја, поред неког села у Андима, путнику показује средњи прст, потлеуша и пас у прашини још увек чекају Џона Вејна. Како је само лепа наша планета, а како величанствена књижевност која читаоцу омогућава да буде космонаут и да то све види одозго, а из своје собе.  

Жене су главне јунакиње ових ваших проза, оне су авантуристкиње, путнице, трагаоци. Шта проналазе, шта им стално измиче, од чега беже, а шта им се стално враћа?

У привидно лагодној атмосфери, над мојим путницама лебди сенка насиља, пре свега, мушкарца над женом. Оно је брутално или суптилно, али се доследно спроводи и тако је ушушкано у интиму женско-мушких односа да се често меша с љубављу. Насиље је важна тема, јер га жене не препознају и драговољно на њега пристају. Или не знају како да му се одупру, јер је сведено на суптилан и фино васпитан садизам, који ипак дубоко, до крви убада, као у суровој бајци о Плавобрадом.

Женски ликови су често конкуренција једни другима, чак и иста жена супротстављена је себи од пре, међутим присутна је и женска солидарност, између сестара, мајки и кћерки; оне чувене женске спознаје?

Неспоразуми међу женама тешко се решавају и дуго трају, јер жене по природи нису ратоборне, није им баш у крви да се потуку и потегну пиштоље. Болни су и тиште, јер нема афекта који би их превазишао. Жене, нажалост, ретко преносе своја искуства младим девојкама, свекрве заборављају како је то бити снаја. Иако пишем о незгодним местима женских односа, као што је супарништво међу сестрама или тегобан однос мајке и кћери, осећам како у целом женском свету постоји једна прећутна и величанствена солидарност која није видљива на први поглед, али је јака и корисна попут подводне струје.

Била је млада, мислила је да ће љубав увек бити ту... Зашто љубав увек измиче?

Два бића која из све снаге желе оно што два бића не могу да пруже.

Занимљиве су вам трансформације мушкарца у жену, један лик је опчињен Евитом Перон, машта о њеном телу. Да ли овакви јунаци мире јаз међу половима?

Транссексуална путовања су такође узбудљива, као и она „Кон Тикијем”. Занимљиво ми је како се мушко прелива у женско, и обрнуто, као што је случај са Евитом, јунакињом симболичног имена која је жртвовала Еву у себи, смањила је, како јој и име од миља каже. Мушка моћ којом је владала масама и опчињавала их ударила јој је у женски најосетљивији орган, умрла је од тумора материце. То стално пресипање из једне посуде у другу говори управо о томе да је јаз међу половима неизбежан, да је потребно нацртати границу, јер бисмо иначе били неухватљиви и неозбиљни, попут јунака у Шекспировим комедијама, који себе и остале збуњују сталним „пресвлачењем”, час у мушко, па у женско. Јаз међу половима нас држи на безбедној дистанци.

У познатом филму питају Тутси: „Шта то значи бити жена осамдесетих?” Ма како то смешно звучало, шта за вас значи бити жена 21. века?

Мало се плашим да ће жена будућности бити нешто налик на Џејн Фонду која, изоперисана уздуж и попреко, са 74 године изгледа као да јој је тридесет, затегнута као фишбајн који нико неће хтети да убаци у своју крагну.