„Stonsi” su postavili pravila

Promocija četvrtog, dopunjenog izdanja knjige „Rolingstons: Umetnost pobune”, novinara, muzičara i pisca Ivana Ivačkovića, promovisana je juče u rezidenciji britanskog ambasadora na Dedinju.

Promocija je upriličena u jeku jubileja koji legendarna grupa „Rolingstons” slavi – pet decenija postojanja grupe. Gost autora knjige, britanskog ambasadora Majkla Devenporta, i Beograda bio je niko drugi do rođeni brat Mika Džegera, Kris.

Svestrani umetnik, četiri i po godine mlađi od Mika, takođe je muzičar, ali i novinar, glumac, borac za ljudska prava… Iako po izgledu tek malo podseća na slavnijeg brata, uvek je bio u njegovoj senci i nikada nije preterano voleo da priča o porodici iako iza sebe ima impresivnu karijeru. Objavio je osam solo albuma, sarađivao sa Kleptonom i „Stonsima”, glumio u nekoliko filmova, oprobao se u pozorištu, pravljenju instrumenata…

– Dugo godina izbegavao sam da pričam o „Stonsima” i izvodim njihove pesme, ali pristao sam nakon Ivanovog poziva, jer Beograd je divno mesto, a nisam mogao da odolim kada mi je saopštio da ću boraviti u rezidenciji britanskog ambasadora, sa divnim bazenom i teniskim terenom. Potrudio sam se da naučim da sviram neku pesmu „Rolingstonsa”– kroz smeh se obratio zvanicama Kris, dodavši kako je davne 1964. godine sa školskim drugom i daleko više kose na glavi, došao na raspust u Jugoslaviju:

– Sećam se da nas je pratila ekipa od četrdesetak mladića koji su non-stop vikali „Bitlsi, Bitlsi”, ne znajući ko sam ja. I evo, ja se 48 godina kasnije vraćam, u ime „Rolingstonsa”…

Na naše pitanje kakva je po njemu uloga „Stonsa” u popularnoj kulturi, s obzirom na to da je bio svedok formiranja benda daleke 1962, Kris kaže:

– Tada sam bio dečak. To je za mene bilo veoma uzbudljivo. Ne mogu da zaboravim da je prvih 20 godina njihove karijere važila krilatica – ne puštaj ćerku kod „Rolingstonsa”, a naročito joj ne daj da se uda za jednog od njih. Mislim da je taj savet dobar i danas. Šalim se, ali o tome najbolje govori činjenica da smo mi sada u rezidenciji ambasadora, a pre 50 godina njihova muzika je okarakterisana kao smeće i predviđano je da neće trajati duže od pet minuta. Druga bitna stvar je ta što su do pojave „Bitlsa” u pop muzici, menadžeri stvarali bendove za koje se ispostavilo da su fabrički i nisu mogli da traju, što imamo i danas sa emisijama poput „Iks faktora”, gde se stvaraju „instant zvezde”. „Bitlsi” i „Stonsi” su muziku stvarali zato što su to hteli, a nije im to bilo nametnuto zarad novca. Prosto, tad je omladinska kultura uzela stvar u svoje ruke i počela da postavlja svoja pravila. To je bila revolucija – objašnjava Kris.

Pitali smo Krisa i da li planira da objavi novi album?

– Uh, trebao sam to da uradim odavno. Ali, danas više niko ne kupuje ploče, pa su zato i budžeti za snimanje i izdavanje albuma mali. Ali, bez obzira na to izaći će uskoro. Ponosan sam što mi brat peva na nekoliko pesama i baš smo se lepo zabavili.