Sve u svemu ...

Pročitao sam gotovo 90% tekstova iz ove rubrike i 100% komentara. Neki su me nagnali na suze, neki na smeh, neki na ovo neki na ono. Trenutno gledam flašu korone, pola pune (polu prazne), kako ko preferira, i mislim se „Damire gde si ti u toj priči”.

Moje ime je Damir Vujić i imam 33 godine i ništa više. Rođen sam i odrastao u Pančevu. Nisam se otisnuo u tuđinu zbog toga što mi je smetao režim, nisam „pobegao” zato što nisam imao para itd... Ja sam otišao zbog ljubavi!! Poslednji mohikanac!

Došao sam u SAD kada sam imao 24 godine. „Žena” za koju sam bio spreman da umrem tada, došla je godinu dana ranije. Rekao sam mojima: „mama, tata ja idem u Ameriku za njom”. „Keva” kaže: nema šansi, misleći da može da mi zabrani, „Ćale” stara kajla, sve mu je bilo jasno tog prvog trenutka i znao je da mu sin jedinac „odlazi”.

Inače ja sam tada bio apsolvent na DIF-u, sa odličnim ocenama, posle odslužene vojske i operacije kolena, i posle onoga gde mi profesor na katedri za fudbal kaže „Vujiću , računam na tebe idem u penziju i želim da ti budeš novi asistent na katedri za fudbal” . Sve ja to odbacim i dođem u SAD. U međuvremenu sam radio na tome da sebi nađem što bolji angažman , slao video kasete svim koledžima mogućim ne želeći da sutra završim kao „perač sudova”.

Dobijem ja pismo iz Severne Dakote - „primljen si”. Administracija, ovo ono, ambasade, i završim ja u avionu prekookeanskom. Bla, bla bla, lepo bilo u Severnoj Dakoti. Lepo bilo tamo, bio sam kapiten fudbalske ekipe, svi te obožavaju. Most popular guy. Imao tamo takozvani „full ride” (plaćena škola, klopa i smeštaj). Ali meni đavo ne da mira, došao sam u SAD zbog nje ,, ona je u Njujorku a ja sam u Severnoj Dakoti.

Opet napravim rez, kažem - „Damire transferuješ se u Njujork, škola i sve”. I slećem na aerodrom posle svega i vidim NjU, posle godinu dana. Naježen, ne verujem, kao u transu. To je žena zbog koje sam preokrenuo čitav život, to je moja lutka...

Prebacim sve svoje ispite u Njujork (tamo neki koledž „queens") i zaposlim se. Ali više ništa nije za Dž, ni studije, ni klopa, ni renta. Zaposlim se u muving (selidbe) kompaniji zvanoj „Flat Rate“, idem na studije, radim, spavam....

Ne viđamo se. Ona radi u nekom restoranu na Menhetnu.

I na kraju se desi ono čega sam se pribojavao - navata je neki frajer dobrostojeći, 13 godina stariji, animira je i u njoj se nešto slomi, a kada se u ženi nesto slomi - to je to.
I da ne dužim, umro sam za njom, radio sam selidbe 7 godina, nosio kaučeve uz i niz stepenice, osećao se kao gubitnik i retko kao pobednik, slušao pank, plakao uz komp, itd ...

Napisao sam ovaj tekst da ne bi bilo stalno: „imam 50 godina i emigrirao sam, ili moja supruga i ja elektrotehničari smo se odlučili na ovo i ono...”.

Srbija mi nedostaje a najviše – Crvena zvezda!