Pokrij se reformom

Odluka Ustavnog suda o „povratku otpisanih” sudija i tužilaca na posao mora se poštovati. Taj povratak će verovatno biti praćen formiranjem nove mreže sudova. U ovom trenutku nije poznato da li će osim ovih reforma reforme pravosuđa doneti još neke novine. Neki očekuju i ostavke članova Visokog saveta sudstva i izbor novih, na nov način. Koji je to nov način teško je reći, ali očigledna je želja ljudi iz pravosuđa da u Visoki savet dospeju najugledniji i najstručniji ljudi. Što se ostalih promena tiče, one kao i do sada zavise od skupštinske većine.

Autori u našoj seriji zato upozoravaju: Posle jedne reforme koja je odvela pravosudni sistem u ćorsokak, nove greške u tom poslu bile bi pogubne za Srbiju kao pravnu državu. Zato se iz svega mogu izvući određene pouke, između ostalog i ta da u rekonstrukciji pravosuđa nisu poželjni ničiji ishitreni potezi, a pogotovo ne onih iz resora izvršne vlasti.

Zato se pre bilo kakvih novih promena očekuje da glavnu reč ubuduće ima struka. S tim što prepuštanje reforme stručnjacima ne znači, kako to često biva, i odlaganje promena u nedogled.

Nova vlada, ali i postojeće pravosudne institucije zato očigledno stoje pred velikim izazovom: Kako da reforma pravosuđa iz drugog pokušaja bude takva da i stručna i politička branša, ali i najšira javnost budu uverene u to da se konačno stvara sistem koji je bolji od dosadašnjeg.

Mada krajnji sud o tome kakvo nam je pravosuđe ne donose političari i sudije nego građani, oni koji godinama čekaju okončanje i najbanalnijih sudskih sporova. Pa i oni koji se suočavaju s potkupljivim i politički obojenim sudijama. Ili, kako se to još kaže: sa sudijama nedostojnim posla kojim se bave.

U ovoj seriji je rečeno da takvih u našem pravosuđu ,,nema mnogo“, ali da instrumenti za suzbijanje raznih negativnosti, pa i za odstranjivanje nedostojnih iz pravosuđa - postoje. Svedoci smo, međutim, da procesa protiv takvih gotovo i da nema, pa se stiče utisak da je pravosudni sistem kod nas u tom pogledu ,,država u državi“. I da je teško dirnuti u mehanizam međusobne zaštite i tolerisanja onih kojima nije mesto među sudijama i tužiocima.

Zato je jedan od važnih ciljeva ,,reforme reforme“ u tome da dobijemo od političkih uticaja i stranačkih interesa nezavisno sudstvo, ali i sudstvo koje će prema sebi samom biti toliko kritično da će postepeno vraćati veru građanstva u ovu granu vlasti.

Da li je to moguće, pogotovo u našoj tradiciji snažno izražene korupcije i međusobne profesionalne zaštite? Autori priloga kažu da je moguće, ali neki od njih smatraju da za to i nisu potrebne reforme. Jer, kažu, naša sklonost reformama nije od juče. A ona se svodi na to da probleme uvek ,,rešavamo“ ,,velikim sistemskim promenama“. Tako da kad neko kod nas dođe na vlast on obično poseže za ,,krupnim reformama“, a stanje u pravosuđu, školstvu, zdravstvu itd. je isto kao i ranije, ako ne i teže. Zato treba saslušati i one koji kažu da u našem pravosuđu nisu potrebne velike reforme nego mukotrpan uporan rad na suzbijanju korupcije i neažurnosti, kao i na porastu nivoa stručnosti sudija, u čemu neke druge evropske zemlje imaju velika iskustva. I, naravno, treba mnogo odlučnosti da postojeće institucije razreše svakog sudiju i tužioca za kojeg se, na osnovu jasnih kriterijuma, utvrdi da se ogrešio o osnovna pravila profesije. I verujemo da bi tada građanstvo s više poverenja gledalo na naš pravosudni sistem nego kada se kao lek za sve slabosti, najavljuje reforma reforme.