Покриј се реформом

Одлука Уставног суда o „повратку отписаних” судија и тужилаца на посао мора се поштовати. Тај повратак ће вероватно бити праћен формирањем нове мреже судова. У овом тренутку није познато да ли ће осим ових реформа реформе правосуђа донети још неке новине. Неки очекују и оставке чланова Високог савета судства и избор нових, на нов начин. Који је то нов начин тешко је рећи, али очигледна је жеља људи из правосуђа да у Високи савет доспеју најугледнији и најстручнији људи. Што се осталих промена тиче, оне као и до сада зависе од скупштинске већине.

Аутори у нашој серији зато упозоравају: После једне реформе која је одвела правосудни систем у ћорсокак, нове грешке у том послу биле би погубне за Србију као правну државу. Зато се из свега могу извући одређене поуке, између осталог и та да у реконструкцији правосуђа нису пожељни ничији исхитрени потези, а поготово не оних из ресора извршне власти.

Зато се пре било каквих нових промена очекује да главну реч убудуће има струка. С тим што препуштање реформе стручњацима не значи, како то често бива, и одлагање промена у недоглед.

Нова влада, али и постојеће правосудне институције зато очигледно стоје пред великим изазовом: Како да реформа правосуђа из другог покушаја буде таква да и стручна и политичка бранша, али и најшира јавност буду уверене у то да се коначно ствара систем који је бољи од досадашњег.

Мада крајњи суд о томе какво нам је правосуђе не доносе политичари и судије него грађани, они који годинама чекају окончање и најбаналнијих судских спорова. Па и они који се суочавају с поткупљивим и политички обојеним судијама. Или, како се то још каже: са судијама недостојним посла којим се баве.

У овој серији је речено да таквих у нашем правосуђу ,,нема много“, али да инструменти за сузбијање разних негативности, па и за одстрањивање недостојних из правосуђа - постоје. Сведоци смо, међутим, да процеса против таквих готово и да нема, па се стиче утисак да је правосудни систем код нас у том погледу ,,држава у држави“. И да је тешко дирнути у механизам међусобне заштите и толерисања оних којима није место међу судијама и тужиоцима.

Зато је један од важних циљева ,,реформе реформе“ у томе да добијемо од политичких утицаја и страначких интереса независно судство, али и судство које ће према себи самом бити толико критично да ће постепено враћати веру грађанства у ову грану власти.

Да ли је то могуће, поготово у нашој традицији снажно изражене корупције и међусобне професионалне заштите? Аутори прилога кажу да је могуће, али неки од њих сматрају да за то и нису потребне реформе. Јер, кажу, наша склоност реформама није од јуче. А она се своди на то да проблеме увек ,,решавамо“ ,,великим системским променама“. Тако да кад неко код нас дође на власт он обично посеже за ,,крупним реформама“, а стање у правосуђу, школству, здравству итд. је исто као и раније, ако не и теже. Зато треба саслушати и оне који кажу да у нашем правосуђу нису потребне велике реформе него мукотрпан упоран рад на сузбијању корупције и неажурности, као и на порасту нивоа стручности судија, у чему неке друге европске земље имају велика искуства. И, наравно, треба много одлучности да постојеће институције разреше сваког судију и тужиоца за којег се, на основу јасних критеријума, утврди да се огрешио о основна правила професије. И верујемо да би тада грађанство с више поверења гледало на наш правосудни систем него када се као лек за све слабости, најављује реформа реформе.