Zemlja moja

Moj prvi zadatak, bio je promeniti isteklu ličnu kartu. Kad sam došao u stanicu policije, prvo sam hteo da proverim šta je potrebno od dokumenata i koliko se čeka. Službenik MUPa me je povišenim tonom pitao zašto je istekla. Objašnjavao sam da sam bio u inostranstvu, ali on me je prekinuo pitanjem, zašto nisi menjao dok si bio ovde. Smireno sam mu uzvratio pitanjem zašto da menjam kad je bila važeća. Neodgovorivši, mrzovoljno mi je rekao da dođem sutra i da na oglasnoj tabli u hodniku piše koji dokumenti su mi potrebni.

Sutradan prepotentna službenica, misli da sam se odrekao srpskog državljanstva. Uzalud pokazujem dva dana staro uverenje o državljanstvu, pokazujem rusku vizu u pasošu, problem je što ona ne zna kako da proveri da li sam se odrekao. Htela je da pita stariju koleginicu, ali ona joj nije odgovorila na poziv.

Tražila je da napišem izjavu, izašao sam u hodnik, napisao izjavu, vratio se unutra (na negodovanje ljudi koji su čekali u redu). Uzela je moju izjavu i tražila da iskopiram sve dokumente. Pitao sam da li u blizini ima fotokopirnica, odgovorila je da ne zna. Pitao sam mogu li da ostavim original dokumente, drsko je odgovorila da ne može. Na sreću brzo sam našao fotokopirnicu i kad sam se vratio ona je počela da skenira moje originale.
Pošto je imala i štampač, nije mi bilo jasno zašto je maltretirala i mene i ostale ljude koji su čekali u redu. Naravno dok smo čekali nekoliko ljudi je ne i obaraćajući pažnju na red ulazilo unutra i rešavalo svoje probleme.

Moj drugi zadatak bio je da prekontrolišem svoje zdravlje. Otišao sam u dom zdravlja u kome imam otvoren zdravstveni karton. Došao sam na vreme (pola sata pre početka rada), predao knjižicu i došao na red (posle 3-4 sata čekanja). Doktorka me je pitala kakav problem imam?

Ogovorio sam da nemam nikakve tegobe, samo želim da se prekontrolišem. Ona mi je bezvoljno napisala uput za laboratoriju. Posle dva dana sve ispočetka, laboratorijski nalazi su u redu, ponovo pitanje imam li neki problem, ponovo odgovaram da nemam tegobe, ona mi kaže da je sve u redu. Rekao sam da bih želeo da prekontrolišem vid, ona mi je rekla da se uput za specijalistu čeka više od mesec dana, i ako već žurim bolje je da odem u neku privatnu kliniku. Pitao sam da li na nešto treba da obratim posebnu pažnju ogovorila je, vi ste zdravi, ne brinite. Nije mi proverila krvni pritisak i nije me ništa pitala o mojoj istoriji! O lekarskoj etici, ali ni o ljudskim osobinama moje doktorke neću govoriti.

Moj treći zadatak ili bolje reći želja bila je da posle duže vremena vidim Crnogorsko primorje i da moju ženu Ruskinju upoznam sa u Rusiji turistički dosta popularnom Crnom Gorom.

Primorje je lepo kao i ranije, možda i lepše, Tivat me je podsetio na jednu ekskurziju i na početak moje mladosti. Restorani su lepi, hrana ukusna, more čisto, cene dosta niže nego u Rusiji. Prolazilo mi je kroz glavu kad ću da se zauvek vratim u Srbiju i da svake godine bar dve nedelje odmaram u Crnoj Gori. Žena mi je takođe bila zadovoljna.

I onda pošto je nedelja dana prosto proletela, trebali smo da krenemo nazad.

Iz Bara smo vozom trebali da krenemo u Beograd. U spavaćim kolima manjim od 4 m2 trebalo je da spava šest ljudi.Posteljine su bile bez jastučnica, na starim ishabanim krevetima mnogo prašine, sa nama su trebale da putuju dve Nemice, kad su videle gde treba da spavaju samo su se okrenule i otišle.Voz je u startu kasnio jedan sat, tokom noći dva puta se kvario i u Beograd smo doputovali sa preko tri sata zakašnjenja.

Šta reći svojoj zemlji?

O zemlji koju volum i u koju želim da se vratim?

Sedimo u Skadarliji, oduševljeni smo i restoranom i hranom i uslugom, pokušavam da sumiram utiske! Lepo je videti svoje najbliže, provesti s njima bar malo vremena, videti svoj grad, obnoviti uspomene...

Ne želim da stavljam akcenat na bilo šta loše, ali pitanje mogu li se vratiti samo se nameće?
I naravno tražim odgovor, znam on mora biti da ili ne, a ne mogu da odlučim i opet se zaustavim na kompromisnom - videćemo kroz neko vreme!