Земља моја

Мој први задатак, био је променити истеклу личну карту. Кад сам дошао у станицу полиције, прво сам хтео да проверим шта је потребно од докумената и колико се чека. Службеник МУПа ме је повишеним тоном питао зашто је истекла. Објашњавао сам да сам био у иностранству, али он ме је прекинуо питањем, зашто ниси мењао док си био овде. Смирено сам му узвратио питањем зашто да мењам кад је била важећа. Неодговоривши, мрзовољно ми је рекао да дођем сутра и да на огласној табли у ходнику пише који документи су ми потребни.

Сутрадан препотентна службеница, мисли да сам се одрекао српског држављанства. Узалуд показујем два дана старо уверење о држављанству, показујем руску визу у пасошу, проблем је што она не зна како да провери да ли сам се одрекао. Хтела је да пита старију колегиницу, али она јој није одговорила на позив.

Тражила је да напишем изјаву, изашао сам у ходник, написао изјаву, вратио се унутра (на негодовање људи који су чекали у реду). Узела је моју изјаву и тражила да ископирам све документе. Питао сам да ли у близини има фотокопирница, одговорила је да не зна. Питао сам могу ли да оставим оригинал документе, дрско је одговорила да не може. На срећу брзо сам нашао фотокопирницу и кад сам се вратио она је почела да скенира моје оригинале.
Пошто је имала и штампач, није ми било јасно зашто је малтретирала и мене и остале људе који су чекали у реду. Наравно док смо чекали неколико људи је не и обараћајући пажњу на ред улазило унутра и решавало своје проблеме.

Мој други задатак био је да преконтролишем своје здравље. Отишао сам у дом здравља у коме имам отворен здравствени картон. Дошао сам на време (пола сата пре почетка рада), предао књижицу и дошао на ред (после 3-4 сата чекања). Докторка ме је питала какав проблем имам?

Оговорио сам да немам никакве тегобе, само желим да се преконтролишем. Она ми је безвољно написала упут за лабораторију. После два дана све испочетка, лабораторијски налази су у реду, поново питање имам ли неки проблем, поново одговарам да немам тегобе, она ми каже да је све у реду. Рекао сам да бих желео да преконтролишем вид, она ми је рекла да се упут за специјалисту чека више од месец дана, и ако већ журим боље је да одем у неку приватну клинику. Питао сам да ли на нешто треба да обратим посебну пажњу оговорила је, ви сте здрави, не брините. Није ми проверила крвни притисак и није ме ништа питала о мојој историји! О лекарској етици, али ни о људским особинама моје докторке нећу говорити.

Мој трећи задатак или боље рећи жеља била је да после дуже времена видим Црногорско приморје и да моју жену Рускињу упознам са у Русији туристички доста популарном Црном Гором.

Приморје је лепо као и раније, можда и лепше, Тиват ме је подсетио на једну екскурзију и на почетак моје младости. Ресторани су лепи, храна укусна, море чисто, цене доста ниже него у Русији. Пролазило ми је кроз главу кад ћу да се заувек вратим у Србију и да сваке године бар две недеље одмарам у Црној Гори. Жена ми је такође била задовољна.

И онда пошто је недеља дана просто пролетела, требали смо да кренемо назад.

Из Бара смо возом требали да кренемо у Београд. У спаваћим колима мањим од 4 м2 требало је да спава шест људи.Постељине су биле без јастучница, на старим исхабаним креветима много прашине, са нама су требале да путују две Немице, кад су виделе где треба да спавају само су се окренуле и отишле.Воз је у старту каснио један сат, током ноћи два пута се кварио и у Београд смо допутовали са преко три сата закашњења.

Шта рећи својој земљи?

О земљи коју волум и у коју желим да се вратим?

Седимо у Скадарлији, одушевљени смо и рестораном и храном и услугом, покушавам да сумирам утиске! Лепо је видети своје најближе, провести с њима бар мало времена, видети свој град, обновити успомене...

Не желим да стављам акценат на било шта лоше, али питање могу ли се вратити само се намеће?
И наравно тражим одговор, знам он мора бити да или не, а не могу да одлучим и опет се зауставим на компромисном - видећемо кроз неко време!