Bolesni a rade

To što ste se dovukli na posao crvenih očiju, sa nosom koji curi kao česma i što ćete narednih osam sati kijati i po kolegama i po klijentima – postala je uobičajena slika na radnim mestima. Prehlada se više ne računa u razloge za odlazak na bolovanje. Međutim, i druga slika – žena na posao dolazi sa maramom, pravo sa Instituta za onkologiju, gde je primala citostatsku terapiju i seda (ili staje) na svoje radno mesto, u srpskim firmama, kompanijama, malim prodavnicama i hipermarketima, takođe postaje sve češća slika.

Doktorka opšte medicine iz jednog beogradskog doma zdravlja, koja radi duže od 28 godina, ne pamti da je manji broj ljudi odlazio na bolovanje. Uglavnom idu samo oni koji stvarno moraju, na primer posle infarkta. Ima i onih pacijenata, a među njima su i lekari, koji kada primaju citostatike zbog maligne bolesti samo naprave pauzu jedan dan i nastave da rade. Lekari se sve češće nalaze u situaciji da svog pacijenta treba da ubeđuju da mora da odleži bolest: Razlozi što se na bolovanje ne ide ni kad smo stvarno bolesni jeste strah od gubitka posla, ali i činjenica da se sa onim što se dobije od plate kada se odbije bolovanje teško preživljava.

Dugoročno gledano, naravno, ovo ostavlja trajne posledice po zdravlje, ali novi paradoks leži u tome da je specijalista medicine rada, stručnjaka koji treba da brinu o profesionalnim bolestima i oboljenjima koje smo dobili izgarajući na poslu – u Srbiji ima manje od 70. Specijalizacije iz ove oblasti se dele „na kašičicu”, mnogi od njih su prešli u izabrane lekare, kada su im pripretili kapitacijom i trkom za što veći broj zdravstvenih kartona da bi dobili punu platu.

O zdravlju zaposlenih danas brinu bogate kompanije i oni poslodavci koje na to tera zakon, jer im radnici rade na velikim visinama, teškim fizičkim poslovima… Posebna doskočica je da savremeni poslodavac mali broj poslova kvalifikuje kao one sa visokim radnim rizikom, pa time izbegava da plati sistematske, preventivne preglede. Stigla su i nova pravila poslovanja – imamo ljude koji rade 12 sati, kod kojih postoji pojačani intenzitet rada, koji ne koriste godišnji odmor, koji nepotrebno stoje osam sati… Sve to urušava zdravlje, a s druge strane, smanjuje se broj specijalista koji najbolje znaju šta znači kada nekome „posao dođe glave”. Potvrdilo se staro pravilo opisano još u Marksovom „Kapitalu”, a koje je vaskrslo u tranziciji, da zdravlje radnika nije važno poslodavcu dok god on radi. Kad ne bude mogao da radi, zameniće ga mlađim i – zdravim.

U ovoj oblasti zvona zvone na uzbunu: sudbina specijalista medicine rada mora da bude definisana, a ova oblast mora da bude uređena ne samo zato što je to uslov za ulazak Srbije u Evropsku uniju, već i zato što jedino specijalisti medicine rada znaju šta je potrebno da se sačuva zdravlje zaposlenih.