Prvi put u saudijskoj kući

Ovde su mi skoro sve kuće slične. Ali to samo tako izgleda ako se posmatra izdaleka ili iz kola u prolazu. Onda kada im priđeš malo bliže, možeš da vidiš neke detalje na ulaznim vratima i gipsane radove koji razlikuju dve naizgled iste kuće. Neke su očigledno bogatije a neke ne. Neke imaju dvorište a neke ne.

Od kako sam došla u Saudijsku Arabiju zamišljala sam kako li izgleda unutrašnjost neke saudijske kuće, kakav im je nameštaj, imaju li slike? Moja razmišljanja i zamišljanja prekinuo je jednog dana vozač kada je rekao da nas vodi na kafu kod njega kući. Bile smo oduševljene, i ja i žena koja je bila sa mnom. Džafar je izvadio telefon iz džepa, tipnuo par puta po displeju i obavestio sestre da će uskoro imati goste. "Idemo na pravu, saudijsku kafu!" rekao je zadovoljno vraćajući telefon u prednji džep od košulje.

Nekoliko minuta kasnije, zaustavili smo se ispred dvospratne kuće. Okićena je lampicama koje se spuštaju s krova do ulazne kapije. Prošli smo kroz kapiju i naišli na dečje igralište. Lepo uređeno igralište je za svu decu koja žive ovde. Nisam mogla da povežem koliko ih tačno ima, ali očigledno dovoljno jer tu su klackalica, tobogan, ljuljaška i nekoliko bicikala. Džafar nam pokazuje sa leve strane dva ulaza. Jedan je za žene, a drugi za muškarce. Posle par rečenica koje je razmenio preko prozora, rekao nam je da slobodno uđemo na muška vrata. Izula sam svoje sandale i položila ih pored dečjih cipelica i nekoliko ženskih cipela.

"Izvolite, uđite. Ovo su moje sestre i njihova deca" rekao je. Onda smo krenuli redom da se pozdravljamo. Naravno, nisam uspela da zapamtim sva imena. Trenutno su tu bile tri od ukupno čini mi se četiri sestara i jedna rođaka. I devojčica od tri godine. Iza nje se nešto kasnije pojavio i malo stariji dečačić koji je bio prilično nemiran. Sve žene su pričale u glas i jedna od njih je odmah izvadila telefon i počela da nas slika. Sve žene su na sebi imale suknje i majice, bile su bez abaja i vela koji prekriva lice. "Sedite, izvolite" pokazivale su nam da se smestimo.

Prostorija u koju smo ušli i jedina koju smo videle je velika i ima stub tačno na sredini. Pod je prekriven debelim tepihom bež boje a duž zida su poređani jastuci. Nema nikakvog nameštaja. Primećujem četiri slike ili bolje reći četiri postera sa istorijskim ličnostima, kako su nam objasnili. "A to… to je moj otac", čula sam Džafara koji je pokazivao na starijeg čoveka čija je slika visila desno od ulaza. "Nije više živ" reče kratko i pokaza nam rukom da sednemo.

Posluženje (foto autorka teksta)

Sele smo na pod i naslonile se na jastuke. Džafar nam je bio prevodilac. Pričale smo o abajama, deci, zanimalo ih je odakle smo i slično. Kada smo ih upitale da se slikamo, rekle su da ne mogu da se slikaju jer nisu prekrivene. Ali to ih nije sprečilo da slikaju nas i šalju redom poruke kako su im došli neobični gosti. Jedna od sestara nas je potom pozdravila i rekla da mora da krene. Navukla je abaju, prekrila lice i izašla iz kuće.

Ubrzo se na vratima pojavio momak, Džafarov rođak, koji je takođe hteo da nas pozdravi. I samo da nas vidi. Tek onda je stigla kafa. "Vidite, ovo je saudijska kafa", pokazivale su nam ponosno. Izgleda kao čaj. A služi se u malim šoljama za kafu. "No, no, no … No tea", učinilo mi se kao da nas Džafar ispravlja kako to nije čaj nego kafa. Svideo mi se ukus kad sam je probala. Približno rečeno, ima ukus gustog čaja. I pije se uz nešto slatko. Tako barem kažu naši domaćini kojima se ovom prilikom zahvaljujem što su nas pozvali u svoj dom.

Marina Jančić, Saudijska Arabija

...........

NAPOMENA: Molimo vas da imate u vidu da nije dozvoljeno prenositi tekstove sa rubrike bez prethodnog pisanog odobrenja autora i Politike Online jer se time dvostruko krše autorska prava. Nepoštovanje ove zabrane proizvešće zakonske posledice. Redakcija.