Први пут у саудијској кући

Овде су ми скоро све куће сличне. Али то само тако изгледа ако се посматра издалека или из кола у пролазу. Онда када им приђеш мало ближе, можеш да видиш неке детаље на улазним вратима и гипсане радове који разликују две наизглед исте куће. Неке су очигледно богатије а неке не. Неке имају двориште а неке не.

Од како сам дошла у Саудијску Арабију замишљала сам како ли изгледа унутрашњост неке саудијске куће, какав им је намештај, имају ли слике? Моја размишљања и замишљања прекинуо је једног дана возач када је рекао да нас води на кафу код њега кући. Биле смо одушевљене, и ја и жена која је била са мном. Џафар је извадио телефон из џепа, типнуо пар пута по дисплеју и обавестио сестре да ће ускоро имати госте. "Идемо на праву, саудијску кафу!" рекао је задовољно враћајући телефон у предњи џеп од кошуље.

Неколико минута касније, зауставили смо се испред двоспратне куће. Окићена је лампицама које се спуштају с крова до улазне капије. Прошли смо кроз капију и наишли на дечје игралиште. Лепо уређено игралиште је за сву децу која живе овде. Нисам могла да повежем колико их тачно има, али очигледно довољно јер ту су клацкалица, тобоган, љуљашка и неколико бицикала. Џафар нам показује са леве стране два улаза. Један је за жене, а други за мушкарце. После пар реченица које је разменио преко прозора, рекао нам је да слободно уђемо на мушка врата. Изула сам своје сандале и положила их поред дечјих ципелица и неколико женских ципела.

"Изволите, уђите. Ово су моје сестре и њихова деца" рекао је. Онда смо кренули редом да се поздрављамо. Наравно, нисам успела да запамтим сва имена. Тренутно су ту биле три од укупно чини ми се четири сестара и једна рођака. И девојчица од три године. Иза ње се нешто касније појавио и мало старији дечачић који је био прилично немиран. Све жене су причале у глас и једна од њих је одмах извадила телефон и почела да нас слика. Све жене су на себи имале сукње и мајице, биле су без абаја и вела који прекрива лице. "Седите, изволите" показивале су нам да се сместимо.

Просторија у коју смо ушли и једина коју смо виделе је велика и има стуб тачно на средини. Под је прекривен дебелим тепихом беж боје а дуж зида су поређани јастуци. Нема никаквог намештаја. Примећујем четири слике или боље рећи четири постера са историјским личностима, како су нам објаснили. "А то… то је мој отац", чула сам Џафара који је показивао на старијег човека чија је слика висила десно од улаза. "Није више жив" рече кратко и показа нам руком да седнемо.

Послужење (фото ауторка текста)

Селе смо на под и наслониле се на јастуке. Џафар нам је био преводилац. Причале смо о абајама, деци, занимало их је одакле смо и слично. Када смо их упитале да се сликамо, рекле су да не могу да се сликају јер нису прекривене. Али то их није спречило да сликају нас и шаљу редом поруке како су им дошли необични гости. Једна од сестара нас је потом поздравила и рекла да мора да крене. Навукла је абају, прекрила лице и изашла из куће.

Убрзо се на вратима појавио момак, Џафаров рођак, који је такође хтео да нас поздрави. И само да нас види. Тек онда је стигла кафа. "Видите, ово је саудијска кафа", показивале су нам поносно. Изгледа као чај. А служи се у малим шољама за кафу. "No, no, no … No tea", учинило ми се као да нас Џафар исправља како то није чај него кафа. Свидео ми се укус кад сам је пробала. Приближно речено, има укус густог чаја. И пије се уз нешто слатко. Тако барем кажу наши домаћини којима се овом приликом захваљујем што су нас позвали у свој дом.

Марина Јанчић, Саудијска Арабија

...........

НАПОМЕНА: Молимо вас да имате у виду да није дозвољено преносити текстове са рубрике без претходног писаног одобрења аутора и Политике Online јер се тиме двоструко крше ауторска права. Непоштовање ове забране произвешће законске последице. Редакција.