Skupo rasipništvo

Grejanje na struju nije dobro, izjavio je pre dva dana Aleksandar Obradović, v.d. generalnog direktora Elektroprivrede Srbije. Pre svega zbog gubitaka od oko 70 odsto na energiji. To je kao da kupite veknu hleba i 70 odsto bacite, a svega 30 pojedete, objasnio je Obradović.

Šta je zapravo time prvi čovek EPS-a hteo da kaže?

Da je za proizvodnju jednog kilovat časa električne energije potrebno mnogo truda i para. Najpre da se ukloni jalovina, iskopa ugalj, pa preveze do termoelektrana, tu sagori, da bi se ta ista najplemenitija energija pretvarala opet u toplotnu.

I sve bi to bilo lepo, a već je i vrlo komforno, da je ugalj obnovljiv izvor energije. Ali nije. I zato bi ovaj strateški resurs koga Srbija ima sve manje morao pametno i racionalno da se koristi. A ne da se arči.

Da bi mogla da pređe put do naših domova, električna energija u početku mora da ima napon najmanje 1.000 puta veći od onog na koji rade naši kućni aparati.

Izgleda da smo mi već duže vreme najveći svetski rasipnici električne energije upravo zbog toga što je ona u Srbiji skoro džabe. I da li se u Srbiji uopšte isplati štedeti struju, ako je kilovat čas najjeftiniji u Evropi? Kako, ako se već zna, da struja neće poskupljivati ni ove zime, objasniti prosečnom građaninu da iako mu je struja najjeftinija, umesto TA peći potpali drva ili peć na ugalj.

U ovom času čak 60 odsto ukupno proizvedene struje u Srbiji potroše upravo domaćinstva – na grejanje. Zapita li se iko šta bi se dogodilo da posustala srpska privreda kojim slučajem vaskrsne, kako bi to EPS onda za sve obezbedio dovoljno struje. I koji je to rudnik u Srbiji koji ima toliko uglja. Nema takvog rudnika.

 Ko je tu zapravo zakazao? Građani sa svojom u suštini ispravnom računicom – da što jeftinije prođu kroz grejnu sezonu. I šta im se nudi? Struja. I u toj zbrkanoj računici i država ima svoj interes – da sačuva neki samo njoj znani socijalni mir preko jevtinog kilovat sata. Previđa da time čuva standard najbogatijih, a ne najsiromašnijih. O dugoročnim pogubnim posledicama po neobnovljive izvore energije da se i ne govori.

I nije ovde samo reč o cenama, već o ukupnom odnosu države prema njenom trenutno najvrednijem preduzeću koje se, umesto da se podstiče na razvoj, koristi kao dežurni humanitarac koji treba svima da omogući preživljavanje u teškim vremenima koja u Srbiji izgleda nikako da prođu. EPS-a se setimo samo kada nam zatreba novih 500 megavata ili jedna nova termoelektrana, koja ne može da se sagradi od jedne do druge grejne sezone.

Nema zemlje u našoj okolini koja se na ovaj način ophodi prema svom elektroenergetskom preduzeću – traži od njega dovoljno struje, ne da mu ekonomsku cenu energije, a tera ga da vodi socijalnu politiku. Sve u isti čas. Čini se da je sve više istine u onom aforizmu da kod nas nema tog giganta od koga ne možemo da napravimo – patuljka.