Скупо расипништво

Грејање на струју није добро, изјавио је пре два дана Александар Обрадовић, в.д. генералног директора Електропривреде Србије. Пре свега због губитака од око 70 одсто на енергији. То је као да купите векну хлеба и 70 одсто баците, а свега 30 поједете, објаснио је Обрадовић.

Шта је заправо тиме први човек ЕПС-а хтео да каже?

Да је за производњу једног киловат часа електричне енергије потребно много труда и пара. Најпре да се уклони јаловина, ископа угаљ, па превезе до термоелектрана, ту сагори, да би се та иста најплеменитија енергија претварала опет у топлотну.

И све би то било лепо, а већ је и врло комфорно, да је угаљ обновљив извор енергије. Али није. И зато би овај стратешки ресурс кога Србија има све мање морао паметно и рационално да се користи. А не да се арчи.

Да би могла да пређе пут до наших домова, електрична енергија у почетку мора да има напон најмање 1.000 пута већи од оног на који раде наши кућни апарати.

Изгледа да смо ми већ дуже време највећи светски расипници електричне енергије управо због тога што је она у Србији скоро џабе. И да ли се у Србији уопште исплати штедети струју, ако је киловат час најјефтинији у Европи? Како, ако се већ зна, да струја неће поскупљивати ни ове зиме, објаснити просечном грађанину да иако му је струја најјефтинија, уместо ТА пећи потпали дрва или пећ на угаљ.

У овом часу чак 60 одсто укупно произведене струје у Србији потроше управо домаћинства – на грејање. Запита ли се ико шта би се догодило да посустала српска привреда којим случајем васкрсне, како би то ЕПС онда за све обезбедио довољно струје. И који је то рудник у Србији који има толико угља. Нема таквог рудника.

 Ко је ту заправо заказао? Грађани са својом у суштини исправном рачуницом – да што јефтиније прођу кроз грејну сезону. И шта им се нуди? Струја. И у тој збрканој рачуници и држава има свој интерес – да сачува неки само њој знани социјални мир преко јевтиног киловат сата. Превиђа да тиме чува стандард најбогатијих, а не најсиромашнијих. О дугорочним погубним последицама по необновљиве изворе енергије да се и не говори.

И није овде само реч о ценама, већ о укупном односу државе према њеном тренутно највреднијем предузећу које се, уместо да се подстиче на развој, користи као дежурни хуманитарац који треба свима да омогући преживљавање у тешким временима која у Србији изгледа никако да прођу. ЕПС-а се сетимо само када нам затреба нових 500 мегавата или једна нова термоелектрана, која не може да се сагради од једне до друге грејне сезоне.

Нема земље у нашој околини која се на овај начин опходи према свом електроенергетском предузећу – тражи од њега довољно струје, не да му економску цену енергије, а тера га да води социјалну политику. Све у исти час. Чини се да је све више истине у оном афоризму да код нас нема тог гиганта од кога не можемо да направимо – патуљка.