Od nemila do nedraga

Još od osnivanja distributerska revija filmova zvana Sinemanija nije ništa drugo do filmski šareniš, „smućkan” i „zbućkan” u nekoliko dana, na jednom mestu – do ove godine uvek u „Sava” centru, a ove u multipleksu Kolosej u TC „Ušće”.

Kako svaka roba ima svoje kupce, ima je i Sinemanija. Među filmovima koje u ovom izdanju nude distributeri, prema proverenoj praksi čuvajući ono najbolje što su do sada kupili za beogradski Fest, svaki konzument koji ne pati od prevelikih iščekivanja, naći će ponešto za sebe i sopstveni filmski ukus.

Među zanimljivijim naslovima na Sinemanijinoj listi svakako je „Argo”, novi film holivudske zvezde i već treći put i reditelja Bena Afleka. „Argo” za koji je Aflek pisao i scenario, a u njemu igra i glavnu ulogu, rađen je prema istinitom događaju – saradnji Holivuda i CIA u zajedničkoj akciji izvlačenja šestoro američkih diplomata iz Irana 1979. godine tokom najveće talačke krize u istoriji američko-iranskih odnosa (52 diplomate provelo je ukupno 444 dana kao taoci revolucionarnih snaga ajatolaha Homeinija). „Argo” je idealan za ovogodišnju trku za Oskara: prilično je uzbudljiv i znalački rađen, tipičan je američki patriotski film koji sa ponosom, a uz upotrebu poznatih stereotipa u odnosu na Irance, daje omaž i američkim herojima i hrabrim holivudskim producentima, koji su svoje interese podredili interesima američke nacije...

Iako je nasilan „Ubica Džo”, ne baš najsvežiji film Vilijama Fridkina (viđen još prošle godine u Veneciji), ne treba ga propustiti. Američki maestro – scenarista, reditelj i producent V. Fridkin („Francuska veza”) održao je ovim filmom maestralnu rediteljsku lekciju tipovima poput Tarantina i Rodrigeza, dokazavši im sa lakoćom kako krvavo nasilje u filmu može da ima i veliko pokriće ma koliko to apsurdno zvučalo. Fridkinov „Ubica Džo” je svojevrsna otkačena bajka o Pepeljugi, samo što je princ plaćeni ubica, istovremeno i šerif dalaskoj policiji. Duhovita, okretna, ali i okrutna drama sa pet likova koji su prisiljeni da se suoče sa istinom o samima sebi, ali i sa sudbinom koja može da usledi ukoliko ovakvu vrstu suočavanja pokušaju da izbegnu, bazirana je na dramskom komadu Trejsija Letsa (Pulicerova nagrada)...

Manje rediteljske snage, u odnosu na svoje prethodno delo „Prorok”, u novom filmu pokazuje francuski autor Žak Odijar. U kanu ove godine viđen film „Rđa i kost”, velika je veštačka konstrukcija sa puno providnih kalkulacija sa ciljem da se fascinira gledalac. Osnovica Odijarove drame nije toliko loša ni nezanimljiva – imigrant Ali (Matijas Šenerc), samohrani otac dečačića i bivši bokser, upoznaje Stefani (Marion Kotijar), trenera orki, kitova-ubica u zabavnom vodenom parku. I jedno i drugo su ljudi čudesnih karaktera, zanimljivi i krajnje neobični, što u prvih pola sata nagoveštava mogući potencijal ovog filma u kojem se u narednih sat i po dešava i svašta i ništa. Ali iz čista mira počinje da se bavi takmičenjem u uličnim, ilegalnim boks-mečevima, Stefani tokom šoua kit-ubica odgrize obe noge i sve što potom sledi, uključujući i spasavanje malog sina od davljenja, prilično je dramaturški nemotivisano i veštački nakalemljeno. Jednom rečju – razočaravajuće.

U razočaravajući film spada i film „Nemoguće” sa Juanom Mekgregorom i Naomi Vots, rediteljski prvenac Španca Huana Antonija Bajona, rađen prema istinitom događaju i iskustvima jedne mlade petočlane porodice koja je pravim čudom preživela razorni cunami na Tajlandu. U ovom pretencioznom filmu scene smrti i povreda toliko su eksplicitne da su nedavno u San Sebastijanu zbog onesvešćenih gledalaca ekipe hitne pomoći čak tri puta prekidale projekciju, pa i našoj publici treba na to skrenuti pažnju.

Novim filmom, psihološkim trilerom „Hipnotizer”, iako je u njemu sve utegnuto kako treba, nije se proslavio ni švedski majstor Lase Halstrom niti se ono što je viđeno u filmu „Bez zakona”, prema scenariju pretenciozno paraboličnog Nika Kejva i u režiji Džona Hilkota, može smatrati remek-delom. U Kejv–Hilkotovoj priči o muškom junaštvu i očuvanju muškog sveta i svetonazora u vreme prohibicije u SAD dvadesetih godina prošlog veka, suviše se često iza plašta lepote kadrova kriju praznina i površnost da bi ovo bio uspešan film.

Sinemanija za kraj čuva 23. film iz najuspešnijeg i najdugovečnijeg serijala – onog o agentu 007, Džejmsu Bondu. U mesecu kada se širom sveta obeležava pola veka od kada je Bond prvi put viđen i to u filmu „Dr No”, pred publiku stiže „Skyfall” u režiji Sema Mendesa i ponovo sa Danijelom Krejgom kao Bondom 21. veka.

Mendesov film je drugačiji od većine poslednjih primeraka serijala, Krejg je mračniji, a sama priča radikalnija, teskobnija i nemilosrdnija nego ikada pre. Iako je film pun već dobro poznatih akcija i atrakcija, dodir sa stvarnošću nije izgubljen, zaplet je u stilu Vikiliks afere, a i u blistavom negativcu kojeg tumači Havijer Bardem mogu se prepoznati obrisi lika Džulijana Asanža. Nekima će dva i po sata nove avanture agenta 007 proteći za tren, ali će svi oni koji poput autorke ovih redova nikako ne mogu da zamisle Danijela Krejga kao Džejmsa Bonda (Šon Koneri je zakon) silno patiti.