Од немила до недрага

Још од оснивања дистрибутерска ревија филмова звана Синеманија није ништа друго до филмски шарениш, „смућкан” и „збућкан” у неколико дана, на једном месту – до ове године увек у „Сава” центру, а ове у мултиплексу Колосеј у ТЦ „Ушће”.

Како свака роба има своје купце, има је и Синеманија. Међу филмовима које у овом издању нуде дистрибутери, према провереној пракси чувајући оно најбоље што су до сада купили за београдски Фест, сваки конзумент који не пати од превеликих ишчекивања, наћи ће понешто за себе и сопствени филмски укус.

Међу занимљивијим насловима на Синеманијиној листи свакако је „Арго”, нови филм холивудске звезде и већ трећи пут и редитеља Бена Афлека. „Aргo” за који је Афлек писао и сценарио, а у њему игра и главну улогу, рaђeн je прeмa истинитoм дoгaђajу – сaрaдњи Хoливудa и ЦИА у зajeдничкoj aкциjи извлaчeњa шeстoрo aмeричких диплoмaтa из Ирaнa 1979. гoдинe током највеће талачке кризе у историји америчко-иранских односа (52 дипломате прoвeло је укупнo 444 дaнa кao тaoци рeвoлуциoнaрних снaгa ajaтoлaхa Хoмeиниja). „Арго” је идеалан за овогодишњу трку за Оскара: прилично је узбудљив и знaлaчки рaђeн, типичан је aмeрички пaтриoтски филм који са поносом, а уз употребу познатих стереотипа у односу на Иранце, даје oмaж и aмeричким хeрojимa и хрaбрим хoливудским прoдуцeнтимa, који су своје интересе подредили интересима америчке нације...

Иако је насилан „Убица Џо”, не баш најсвежији филм Вилијама Фридкина (виђен још прошле године у Венецији), не треба га пропустити. Амерички маестро – сценариста, редитељ и продуцент В. Фридкин („Француска веза”) одржао је овим филмом маестралну редитељску лекцију типовима попут Тарантина и Родригеза, доказавши им са лакоћом како крваво насиље у филму може да има и велико покриће ма колико то апсурдно звучало. Фридкинов „Убица Џо” је својеврсна откачена бајка о Пепељуги, само што је принц плаћени убица, истовремено и шериф далаској полицији. Духовита, окретна, али и окрутна драма са пет ликова који су присиљени да се суоче са истином о самима себи, али и са судбином која може да уследи уколико овакву врсту суочавања покушају да избегну, базирана је на драмском комаду Трејсија Летса (Пулицерова награда)...

Мање редитељске снаге, у односу на своје претходно дело „Пророк”, у новом филму показује француски аутор Жак Одијар. У кану ове године виђен филм „Рђа и кост”, велика је вештачка конструкција са пуно провидних калкулација са циљем да се фасцинира гледалац. Основица Одијарове драме није толико лоша ни незанимљива – имигрант Али (Матијас Шенерц), самохрани отац дечачића и бивши боксер, упознаје Стефани (Марион Котијар), тренера орки, китова-убица у забавном воденом парку. И једно и друго су људи чудесних карактера, занимљиви и крајње необични, што у првих пола сата наговештава могући потенцијал овог филма у којем се у наредних сат и по дешава и свашта и ништа. Али из чиста мира почиње да се бави такмичењем у уличним, илегалним бокс-мечевима, Стефани током шоуа кит-убица одгризе обе ноге и све што потом следи, укључујући и спасавање малог сина од дављења, прилично је драматуршки немотивисано и вештачки накалемљено. Једном речју – разочаравајуће.

У разочаравајући филм спада и филм „Немогуће” са Јуаном Мекгрегором и Наоми Вотс, редитељски првенац Шпанца Хуана Антонија Бајона, рађен према истинитом догађају и искуствима једне младе петочлане породице која је правим чудом преживела разорни цунами на Тајланду. У овом претенциозном филму сцене смрти и повреда толико су експлицитне да су недавно у Сан Себастијану због онесвешћених гледалаца екипе хитне помоћи чак три пута прекидале пројекцију, па и нашој публици треба на то скренути пажњу.

Новим филмом, психолошким трилером „Хипнотизер”, иако је у њему све утегнуто како треба, није се прославио ни шведски мајстор Ласе Халстром нити се оно што је виђено у филму „Без закона”, према сценарију претенциозно параболичног Ника Кејва и у режији Џона Хилкота, може сматрати ремек-делом. У Кејв–Хилкотовој причи о мушкoм jунaштву и oчувaњу мушкoг свeтa и свeтoнaзoрa у време прохибиције у САД двадесетих година прошлог века, сувише се често иза плашта лепоте кадрова крију прaзнинa и површност да би ово био успешан филм.

Синеманија за крај чува 23. филм из најуспешнијег и најдуговечнијег серијала – оног о агенту 007, Џејмсу Бонду. У месецу када се широм света обележава пола века од када је Бонд први пут виђен и то у филму „Др Но”, пред публику стиже „Skyfall” у режији Сема Мендеса и поново са Данијелом Крејгом као Бондом 21. века.

Мендесов филм је другачији од већине последњих примерака серијала, Крејг је мрачнији, а сама прича радикалнија, тескобнија и немилосрднија него икада пре. Иако је филм пун већ добро познатих акција и атракција, додир сa ствaрнoшћу ниje изгубљeн, заплет је у стилу Викиликс афере, а и у блиставом негативцу којег тумачи Хавијер Бардем могу се препознати обриси лика Џулијана Асанжа. Некима ће два и по сата нове авантуре агента 007 протећи за трен, али ће сви они који попут ауторке ових редова никако не могу да замисле Данијела Крејга као Џејмса Бонда (Шон Конери је закон) силно патити.