Džoker iz Kazahstana

U Putinovom kalendaru mart je bio mesec velikog trgovanja sa Evropom, gladnom gasa i nafte.

Početkom marta, na kontinentalnoj ekspanzionoj karti ruskog "cara Gasproma" zaokružena je Belgija. Namenjeno joj je da postane svojevrsni distribucioni zglob, za prihvat i odbacivanje ruskog gasa dalje, pošto se do Belgije dopumpa cevima ispod Baltika, protegnutim iz Rusije u Nemačku. (Sećate se već bure nezadovoljstva koju je Šrederovo i Putinovo rukovanje "nad glavama Poljaka" podiglo svojevremeno u Varšavi!) U Belgiji se, dakle, sada gradi skladište tog gasa. Biće dovoljno veliko da se odatle opskrbe ne samo Belgija već i Velika Britanija.

Ruski gasovod" će, dakle, proći i ispod Kanala. Kakav pakao za sve koji su opsednuti strahom od mogućnosti da se gasni uređaji u engleskim kuhinjama jednog dana "uključuju i isključuju u Moskvi"! 

No, "dil" Rusa i Belgijanaca je gotov. Predsednik belgijske vlade Verhofstad gostovao je početkom marta u Putinovom Novom Ogarjevu, u Podmoskovlju, i stvar je tom prilikom odobrena. Sledi još svečani čin potpisivanja papira, u maju, kada šef Rusije dođe u Belgiju.

Nastavak priče uključuje Balkan: naftovod Burgas–Aleksandropolis, u Bugarskoj i Grčkoj. Njegovim cevima ruski i kaspijski petrolej prebacuje se na Balkansko poluostrvo, spasavajući se od tankera i zakrčenog Bosfora.

Četrnaest godina se čekalo na ovaj dogovor. Prema tome, niko se nije iznenadio što je potpisivanje sporazuma u Atini, u prisustvu Karamanlisa, Staniševa i Putina, bilo istinska fešta. Aplaudirala je čak i Amerika. Neke od kompanija SAD eksploatišu kazaski petrolej, a Rusi su obećali da će slobodan kapacitet njihovog "Balkan ekspresa" biti na raspolaganju i izvoznicima iz zone Kaspija.

Treća važna epizoda ruskog marta je dolazak u Kremlj kazahstanskog predsednika Nazarbajeva, pre nekoliko dana.

I tu je bilo reči o nafti, ali problem Rusa s gospodarom Astane ima više delikatnosti nego bilo koji od njihovih evropskih poslova. Zamka je u tome što je Nazarbajev džoker u dve partije karata istovremeno, i u većoj meri je "rizična veličina" Moskvi nego Briselu, s kojim je u paralelnim kombinacijama.

Osetljivo mesto je ruski izvozni energetski bilans, sa perspektivnim manjkom na proizvodnoj strani. Deficit se nadoknađuje kupovinama gasa i nafte u Turkmeniji, Kazahstanu i Uzbekistanu. Sve tri članice bivšeg SSSR-a pumpaju energiju "Gaspromu", a ovaj onda brine da se manjak ne oseti, ni kod kuće ni na evropskom kraju cevi.

Ovo "meko mesto" ruske energetske ekspanzije napipano je, međutim, na Zapadu. Odande, i SAD i Brisel preduzimaju korake za proboj nezavisnog transporta iz "sovjetske" centralne Azije, prema Evropi. Jedan takav naftovod, sa Kavkaza, iz Azerbejdžana kroz Gruziju do Turske, već je u pogonu. Ali, na stolovima kompanija su i dalji projekti, a predsedavajuća EU Nemačka uzdigla je direktne političke i ekonomske veze s bivšim Sovjetima na pijedestal glavnog zadatka nemačkog mandata.

Nemačka  misija uživa opšte evropsko odobravanje. Članice EU kažu: Evropa ne sme dopustiti da bude  "energetski ucenjena". Kročiti i u "njenu" nezavisnu centralnu Aziju, to je osiguranje.

Glavni azijski akter zapadne politike je Nazarbajev, ključni partner Moskve u strukturama "ruskog komonvelta". Početkom aprila, Nazarbajev će u Astani biti domaćin funkcionerima Brisela, Ukrajini, Moldaviji, Gruziji, Jermeniji, Azerbejdžanu i drugima, koji su obuhvaćeni evropskom "politikom susedstva" – programom finansijske pomoći Brisela, prikladno tempu političkih i ekonomskih promena.