Kolika je verovatnoća...

Nedelja prepodne, uputio sam se kao i obično u to vreme za Magdeburg. Kratak deo puta biciklom i presedanje vozom vode me od Bernburga, malog grada na obali reke Zale, do glavnog grada Saksonije-Anhalta, pokrajine bivše Istočne Nemačke.

Bicikl olakšava kretanje po gradu, ali ne i u vozu. Za putnike sa dvotočkašima namenjeni su za to predviđeni vagoni, a sa tim je čovek upućen i na ljude koji se tu slučajno nađu. Na pitanje, da li je u susretu sa ljudima po sredi slučaj ili ne, još nisam uspeo sebi da nađem odgovor, ali me je taj isti slučaj više puta doveo do zanimljivih poznastava. U većem broju pozitivnih, ali i do onih sa negativnim predznakom.

Tako sam recimo upoznao jednog pastora iz malog ali istorijski značajnog mesta Ketena, koji je svojevremeno kao solo pevač nastupao u Novosadskoj sinagogi. Drugom prilikom sam pak naleteo na grupu ozloglašenih fudbalskih navijača iz Jene (poznati kao tvrdokorni Neonacisti), svi odgovarajući opisu nabildovanog, ćelavog, sa 'šarenolikim' simbolima istetoviranog pojedinca. Flaša piva u ruci i vesela navijačka pesma sa tematikom, nanošenja lakših (ili težih) telesnih povreda svom bližnjem se naravno podrazumevaju.(To iskustvo sebi nisam želeo ponovo da priuštim).

Ovaj put me je splet okolnosti i slobodnih mesta naveo da u vagonu za bicikle sednem pored WC-a. Rešavajući jednim okom sudoku a drugim motreći na drago mi prevozno sredstvo, stara navika koja se i ovde pokazala kao neophodna, napredovao sam polako prema gradu Georga Filipa Telemana i Otoa Fon Gerikea. Bezbrižnu idilu traženja brojeva po kolonama i redovima prekinuo je svojim ulaskom,sa jedne od usputnih stanica,i sedanjem na susednu stranu jedan slično u gornjim redovima opisan tip. 'Ostaću hladan', pomislih, 'treba samo izbegavati povod za komunikaciju, ne želim da imam bilo šta sa njim', ali o tome sam najmanje ja odlučivao.

''Brate, ti si moj čovek'', kaže on, ''znaš, ja sam malo pijan, ali nije frka'', pritajeno gutajući knedlu, sklapam na licu znake ljubaznogodobravanja, ''pazi, ja ću da uđem u WC a ti kad prođe kondukter javi, važi?'', odgovaram sa par reči, kratko, da ne bih odao svoj više nego upadljivi naglasak.

Ranije sam znao, kada je reč o jeziku, često da se našalim sa načinom na koji recimo Mađari iz Vojvodine govore srpski, ovde u Nemačkoj sam ja bio taj koji je promašivao padeže i simpatično akcentovao određene sintaksičke jedinice.

Kondukter je međutim bio brži od naše 'zavere', izbavljajući me od dalje neprijatnosti. Mirno nastavljam da rešavam sudoku, nadajući se da je naša konverzacija završena, međutim moj komšija ima potrebu da se lepo isćaska.

Posle par kratkih odgovora i nesigurnih pogleda sa moje strane, usledilo je njegovo pitanje -
''Jel pričaš ti Nemački?'' Objasnim mu. 'A odakle dolaziš, iz Rusije?'' Nemcima naime čitava grupa slovenskih jezika odnosno jezikom akcentovan nemački zvuči slično, odgovaram dalje, ''Iz Srbije...'', skoro i bez pitanja seda preko puta mene, na šta ja kulturno u nemačkom maniru odgovaram, 'rado', srdačno pokazujući da nemam ništa protiv da tu sedne.

Unoseći mi se u lice, a prstom ruke davajući znak interpunkcije nastavlja, ''Znaš, ja sam bio u Hrvatskoj, u ratu'', značajan pogled sa njegove strane.

'Otkud, kako to', pitam ja, onako naivno, na šta on odgovara, ''Dobro se plaćalo, išao sam da zaradim koji dinar (slobodan prevod, prim.aut.)

Još naivnije ga pitam na čijoj je bio strani.
''To nisi smeo da pitaš...''

'Bravo, uvek si imao talenat da postavljaš prava pitanja u pravom trenutku', pomislih. Međutim, brže nego što bih stigao da odgovorim, ili postavim još neko ''inteligentno'' pitanje, on nastavlja - ''Da te pitam ja nešto, a ti mi odgovori...''

Bled pogled sa moje strane.

''Otkud Hrvatima pravo da tako nipodoštavaju Srbe, a?''

Ne krijući zbunjenost, bez konkretnog odgovora, pokušavam da delujem u pravcu mirotvoritelja, naglašavajući da u ratu nema dobrih i loših strana i tome slično.

''Ne postoji nadčovek, razumeš me, svi ljudi su isti'', nastavlja on ''Šta ti misliš, a?'', pita odmeravajući me.

U tom trenutku stižemo do odredišta. Talas olakšanja prolazi mi kroz grudi.

''Razmisli o tome.'' I dalje zbunjenog lica, pozdravljam se sa svojim slučajnim poznanikom, i svako nastavlja svojim putem...

Kolika je verovatnoća za takav susret? Možda zapravo i veća nego što se na prvi pogled čini, ali nekad, razmišljajući o negativnom ishodu događaja, podstreknuti predrasudama, strahom od nepoznatog, sa željom da ga zapravo izbegnemo, upravo nas on i susretne .Naime, da me je neko pitao, koga ne bih želeo da sretnem u vozu u nekom malom mestu bivše Istočne Nemačke, rekao bih, napucanog, ćelavog, istetoviranog tipa, a pogotovo ne nekog ko je pri tom alkoholisan i ima upadljivu ''anamnezu''.

Zato, pazi šta (ne) želiš, možda ti se i dogodi.

N.S., Nemačka

.............

NAPOMENA: Molimo vas da imate u vidu da nije dozvoljeno prenositi tekstove sa rubrike bez prethodnog pisanog odobrenja autora i Politike Online jer se time dvostruko krše autorska prava. Nepoštovanje ove zabrane proizvešće zakonske posledice. Redakcija.