Колика је вероватноћа...

Недеља преподне, упутио сам се као и обично у то време за Магдебург. Кратак део пута бициклом и преседање возом воде ме од Бернбурга, малог града на обали реке Зале, до главног града Саксоније-Анхалта, покрајине бивше Источне Немачке.

Бицикл олакшава кретање по граду, али не и у возу. За путнике са двоточкашима намењени су за то предвиђени вагони, а са тим је човек упућен и на људе који се ту случајно нађу. На питање, да ли је у сусрету са људима по среди случај или не, још нисам успео себи да нађем одговор, али ме је тај исти случај више пута довео до занимљивих познастава. У већем броју позитивних, али и до оних са негативним предзнаком.

Тако сам рецимо упознао једног пастора из малог али историјски значајног места Кетена, који је својевремено као соло певач наступао у Новосадској синагоги. Другом приликом сам пак налетео на групу озлоглашених фудбалских навијача из Јене (познати као тврдокорни Неонацисти), сви одговарајући опису набилдованог, ћелавог, са 'шареноликим' симболима истетовираног појединца. Флаша пива у руци и весела навијачка песма са тематиком, наношења лакших (или тежих) телесних повреда свом ближњем се наравно подразумевају.(То искуство себи нисам желео поново да приуштим).

Овај пут ме је сплет околности и слободних места навео да у вагону за бицикле седнем поред WC-а. Решавајући једним оком судоку а другим мотрећи на драго ми превозно средство, стара навика која се и овде показала као неопходна, напредовао сам полако према граду Георга Филипа Телемана и Отоа Фон Герикеа. Безбрижну идилу тражења бројева по колонама и редовима прекинуо је својим уласком,са једне од успутних станица,и седањем на суседну страну један слично у горњим редовима описан тип. 'Остаћу хладан', помислих, 'треба само избегавати повод за комуникацију, не желим да имам било шта са њим', али о томе сам најмање ја одлучивао.

''Брате, ти си мој човек'', каже он, ''знаш, ја сам мало пијан, али није фрка'', притајено гутајући кнедлу, склапам на лицу знаке љубазногодобравања, ''пази, ја ћу да уђем у WC а ти кад прође кондуктер јави, важи?'', одговарам са пар речи, кратко, да не бих одао свој више него упадљиви нагласак.

Раније сам знао, када је реч о језику, често да се нашалим са начином на који рецимо Мађари из Војводине говоре српски, овде у Немачкој сам ја био тај који је промашивао падеже и симпатично акцентовао одређене синтаксичке јединице.

Кондуктер је међутим био бржи од наше 'завере', избављајући ме од даље непријатности. Мирно настављам да решавам судоку, надајући се да је наша конверзација завршена, међутим мој комшија има потребу да се лепо исћаска.

После пар кратких одговора и несигурних погледа са моје стране, уследило је његово питање -
''Јел причаш ти Немачки?'' Објасним му. 'А одакле долазиш, из Русије?'' Немцима наиме читава група словенских језика односно језиком акцентован немачки звучи слично, одговарам даље, ''Из Србије...'', скоро и без питања седа преко пута мене, на шта ја културно у немачком маниру одговарам, 'радо', срдачно показујући да немам ништа против да ту седне.

Уносећи ми се у лице, а прстом руке давајући знак интерпункције наставља, ''Знаш, ја сам био у Хрватској, у рату'', значајан поглед са његове стране.

'Откуд, како то', питам ја, онако наивно, на шта он одговара, ''Добро се плаћало, ишао сам да зарадим који динар (слободан превод, прим.аут.)

Још наивније га питам на чијој је био страни.
''То ниси смео да питаш...''

'Браво, увек си имао таленат да постављаш права питања у правом тренутку', помислих. Међутим, брже него што бих стигао да одговорим, или поставим још неко ''интелигентно'' питање, он наставља - ''Да те питам ја нешто, а ти ми одговори...''

Блед поглед са моје стране.

''Откуд Хрватима право да тако ниподоштавају Србе, а?''

Не кријући збуњеност, без конкретног одговора, покушавам да делујем у правцу миротворитеља, наглашавајући да у рату нема добрих и лоших страна и томе слично.

''Не постоји надчовек, разумеш ме, сви људи су исти'', наставља он ''Шта ти мислиш, а?'', пита одмеравајући ме.

У том тренутку стижемо до одредишта. Талас олакшања пролази ми кроз груди.

''Размисли о томе.'' И даље збуњеног лица, поздрављам се са својим случајним познаником, и свако наставља својим путем...

Колика је вероватноћа за такав сусрет? Можда заправо и већа него што се на први поглед чини, али некад, размишљајући о негативном исходу догађаја, подстрекнути предрасудама, страхом од непознатог, са жељом да га заправо избегнемо, управо нас он и сусретне .Наиме, да ме је неко питао, кога не бих желео да сретнем у возу у неком малом месту бивше Источне Немачке, рекао бих, напуцаног, ћелавог, истетовираног типа, а поготово не неког ко је при том алкохолисан и има упадљиву ''анамнезу''.

Зато, пази шта (не) желиш, можда ти се и догоди.

Н.С., Немачка

.............

НАПОМЕНА: Молимо вас да имате у виду да није дозвољено преносити текстове са рубрике без претходног писаног одобрења аутора и Политике Online јер се тиме двоструко крше ауторска права. Непоштовање ове забране произвешће законске последице. Редакција.