Ko rukovodi policijom?

Da li će afera sa prisluškivanjem predsednika Tomislava Nikolića i potpredsednika vlade Aleksandra Vučića, biti iskorišćena za kadrovske promene u MUP-u Srbije, pitanje je koje se sve glasnije postavlja proteklih dana. Ko će ostati na vodećim pozicijama, a ko otići, trenutno je u domenu spekulacija, a sve bi trebalo da bude razrešeno tokom ovog meseca, kada će biti raspisan konkurs za novog direktora policije. Dodatna spekulacija je da će i mesto direktora policije biti „partijski plen”, oko kojeg će se dogovarati stranke vladajuće koalicije.

U međuvremenu, premijer i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić je rekao da sa sistemom komandovanja u policiji nije sve u najboljem redu. Verovatno je time hteo da kaže i da nema potpunu kontrolu nad policijom.

Poznavaocima prilika je to bilo najuočljivije kada su pripadnici specijalnih timova za ispitivanje 24 sporneprivatizacijeizrazili nezadovoljstvo zbog odluke tužioca za organizovani kriminal da ne zatraži pritvor za Olivera Dulića. Inspektori su zapretili obustavom rada, a pomoć nisu zatražili od nadležnog ministra, u ovom slučaju i premijera, već od Aleksandra Vučića, koordinatora službama bezbednosti, u čiju nadležnost je stavljenoi ispitivanje spornih privatizacija. Kada je Vučić smirio strasti, na zajedničkoj konferenciji za novinare bili su pored njegaMilorad Veljović, direktor policije, Rodoljub Milović, načelnik Uprave kriminalističke policije, kao i nekolicina istaknutih inspektora. Od Dačića, nije bilo ni traga ni glasa. Za neke je to bio konačni dokaz da vrh policije nema dobre odnose sa ministrom.

Ipak, trebalo bi reći da je činjenica što je smanjen uticaj ministra unutrašnjih poslova na policiju i poenta samog Zakona o policiji i načina za izbor direktora. Cilj donošenja tog zakona pre šest godina upravo je bio sprečavanje politizacije policije, tačnije ograničavanje uticaja ministra unutrašnjih poslova u poslove ovako važnog bezbednosnog sistema.

Sadruge strane, neshvatljivo je da ministar unutrašnjih poslova ima ograničen uvid u poslove koje sprovodi policija, jer ipak je na kraju on, uz direktora policije, najodgovorniji za rezultate ovog sistema, bilo da su oni dobri ili loši. Ne može se za dobre stvari preuzimati zasluge, a za loše prebacivati odgovornost na nekog drugog.

Dakle, ministar unutrašnjih poslova i direktor policije trebalo bi da budu tim koji će se zajednički boriti protiv kriminala i korupcije, svako sa svoje pozicije i u okviru svoje zakonom propisane nadležnosti. Ministar, ne samo trenutni, već i svaki budući, ne bi trebalo da insistira na prevelikom uticaju kojibi, bez adekvatne kontrole, mogaoda se u nekom momentu zloupotrebi, dok bi direktor trebalo da bude profesionalac, čovek od autoriteta i iskustva, kojeg neće interesovati dnevnopolitička dešavanja, već samo što efikasniji rezultati rada.

Da li će predstojeći izbor direktora policije, pomiriti ove dve stvari?