Jerinina kletva

Po legendi Jerina je decenijama gradila grad Smederevo i njegove kule na Dunavu. I nekako ga je dovršila, ali sudeći po onome što se u tom starom gradu dešava sa njegovom železarom i nesuđenom rafinerijom – biće to teži posao nego njegovoj graditeljki. Prema poslednjim izveštajima, dok je tender za prodaju još u toku, osim interesenata iz Rusije, drugih kupaca za tu čeličanu nema ni na vidiku.

Država je, preuzimajući je od američkog „Ju-Es stila” za simboličan dolar, natovarila sebi i ogroman teret obaveza. Ne samo za plate pet hiljada zaposlenih, već da tom nikada završenom i zaokruženom proizvodnom sistemu, nađe pouzdanijeg i uspešnijeg gazdu koji će, poput Amerikanaca, pokrenuti proizvodnju i izvoz čelika. Ali, avaj. Za sada ih nema. Dokle će ova hladna faza u njenim pogonima trajati još niko sa sigurnošću ne zna. Izdaci za železaru, ako bez strateškog partnera uđe u narednu poslovnu godinu, lako mogu da potope sve nade ministra finansija Mlađana Dinkića o upola manjem budžetskom deficitu u 2013.

Ali šta se dešava. U jeku dozivanja kupaca za malaksalu železaru mi u liku i delu prvog potpredsednika vlade Aleksandra Vučića iz dana u dan najavljujemo hapšenja i isterivanja istine o svojevremenoj prodaji ondašnjeg „SARTID-a” Amerikancima za gotovo siću u odnosu na obaveze tog giganta po dugovima. Da li je to dobra preporuka budućem strateškom partneru? Verovatno ne, ali mi nastavljamo da se bavimo sobom i spornim privatizacijama.

Niko ne spori potrebu da se jednom za svagda stavi tačka na sumnjive prodaje ne samo 24 preduzeća na koje nas stalno EU upozorava, a među njima i železare, ali to kopanje po sopstvenim crevima šalje rđave signale u svet. Strani kapital ne voli afere i stalno vraćanje na početak jednom završenog posla. Insistira na stabilnosti i sigurnosti ugovora.

I na sve to Smederevcima nikako da se posreći da se na stotinak hektara obale Dunava „iskrca” rafinerija. Nesuđeni investitor nikako da uplati šeststotina i kusur miliona dinara za zakup placa, jer ga, tobož, u tome ometa svetska ekonomska kriza, pa od Grada Smedereva i njegovih čelnika, stalno traži razumevanje i odlaganje. Stiglo se i do suda. A čim se u posao upetlja sud – nema sreće od posla.

Zašto su ove dve, reklo bi se raznorodne priče, važne za nas i šta im je zajedničko, osim da su obe vezane za Jerinin grad koju su, kaže pesma, proklinjali njeni graditelji. Srbija je u kreiranje budžeta za 2013. ušla sa procenom rasta bruto domaćeg proizvoda od dva odsto uz nekoliko uslova – da nam iduća poljoprivredna godina bude štogod berićetnija, da „Fijatove” montažne trake uhvate kakav-takav ritam i da se pokrene železara, odnosno da iz nje put sveta krenu koturovi srebrnastih čeličnih traka.

Kako je krenulo – jedan od neophodnih uslova veoma je klimav. Smederevska „udavača” bez miraza još čeka prosce, a kakva će letina biti – to ni Svevišnji u ovom času ne zna. Preostaje nam da se uzdamo u „Fijat” i njegovu umešnost da proizvede i u svetu proda „velikog fiću”. Premalo za naš standard i miran san ministra Dinkića.