Iskoristiti Meronovu presudu

Možda je Teodor Meron „ubivši” Haški sud svojom grotesknom presudom učinio veliku uslugu Srbiji.

Takva sramna presuda može da postane kamen-temeljac za zidanje nove slike jugoslovenskih ratova iz poslednje decenije prošlog veka i za promenu „identiteta” koji su o Srbima, Hrvatima, Muslimanima, Albancima... stvorile političke elite i mediji pre svega najmoćnijih zapadnih zemalja.

Meron je Sud u Hagu pretvorio u pobednički sud i njegovu pravdu u pobedničku pravdu. Tako se u Nirnbergu sudilo Nemcima za napad na Poljsku, ali nije i Rusima za isti taj napad. Sudilo se Nemcima za mnoge zločine, ali nije Amerikancima za Hirošimu i Nagasaki, nije za sravnjivanje Drezdena sa zemljom.

Za rat Srba i Hrvata Sud u Hagu je osudio samo Srbe i ni jednog jedinog Hrvata.

Dve osnovne alatke u radu suda bile su „zajednički zločinački poduhvat” i „komandna odgovornost”. Sud u Hagu je imao i previše dokaza da „Oluja” jeste „zajednički zločinački poduhvat” i da nedvosmisleno zaključi ko je komandovao celom operacijom. Dovoljno čak i bez „topničkih dnevnika” koje Hrvatska nije dostavila Hagu zahvaljujući svojim saveznicima koji su je spasili od te obaveze.  

Politička i intelektualna elita Srbije sada treba da zasuče rukave i da prestane da kuka. I treba dobro da zapamti prvu lekciju: ne prihvata se rat protiv celog sveta bez saveznika, jer se takav rat obavezno gubi, a posle toga će vas još pobednička pravda pretvoriti u jedinog ili najvećeg krivca.

Sledeći korak je organizovanje rasprave o Meronovoj presudi. U njoj treba da učestvuju najbolji i najveći pravni stručnjaci poznati i priznati u svetu. Neka te rasprave budu u Berlinu, Vašingtonu, Parizu, Tokiju, Rimu... U toj raspravi Srbija može samo da dobije, to pokazuje i odnos u Haškom sudu: petorici sudija je jasno da je „Oluja” zločin, trojica su rekli drugačije, a šta stvarno misle znaju samo oni.

Srbija treba da pokrene i ozbiljnu debatu o učinku Haškog suda i po svetskim prestonicama i u Ujedinjenim nacijama. Takvu polemiku pokreće i „Politika” objavljivanjem Meronovog teksta, čije stavove uopšte ne deli, kao povod za ozbiljnu raspravu o učincima Suda u Hagu.

Srbija mora da se pripremi za suđenja povodom uzajamnih optužbi za genocid koje su jedna protiv druge podnele ona i Hrvatska. Ta priprema podrazumeva da Srbija mora da pronađe „topničke dnevnike”, ali i da obavi ozbiljno lobiranje sudija Međunarodnog suda pravde, kao što je Hrvatska lobirala za oslobađajuću presudu za „Oluju”.

Za sve ovo Srbija mora da plati ozbiljne lobističke i marketinške firme. Da je to radila ranije, mnogo bolje bi prošla.

Naravno, da ovo ne znači da Srbija treba da počne da negira zločine tamo gde ih je bilo niti da njihove počinioce pretvara u heroje.

I neka proglasi 5. avgust Danom sećanja na sve svoje žrtve iz ratova iz devedesetih godina i neka se njihova imena izgovaraju toga dana u pomenima uz prisustvo čelnika države.