Ministarska posla

Članovi vlade ne mogu imati nikakva preča posla od dolaska u Narodnu skupštinu Srbije, da brane svoje zakone i polažu račune narodnim poslanicima. Ovo je rečenica koju je opozicija vrlo često koristila u prethodnim sazivima. Ni u ovom neće biti drugačije, ako se po jutru dan poznaje.

Dojučerašnji opozicionari, čak i oni koji su se iz poslaničke klupe preselili u ministarsku fotelju, vrlo brzo su otkrili da imaju mnogo važnijeg posla od dolaska u parlament da čuju šta poslanici misle o njihovim predlozima zakona, da kritičarima objasne zašto nisu u pravu, ili da neku dobru sugestiju prihvate i poboljšaju predloženi akt.

Doduše, nisu baš odmah počeli da „zaobilaze” parlament. Prvo su malo kasnili, potom je primenjena loša i oštro kritikovana praksa uvedena u prethodnom sazivu, da pred poslanike dođe, umesto resornog, bilo koji ministar, koji će tu, forme radi, sedeti, ćutati i čekati da se, uglavnom, opozicionari ispričaju, pa da ode. Da radi neki važniji posao. Ruku na srce, bilo je i ministara koji su se potrudili da, koliko-toliko, savladaju materiju iz resora kolege koga zamenjuju, poput Slavice Đukić-Dejanović i Žarka Obradovića. To su, ipak, izuzeci.

Nisu, međutim, ministri krivi za lagodan odnos prema onima koji su ih izabrali i kojima, po zakonu, treba da odgovaraju. Glavni krivci su uvek poslanici vladajućih koalicija, pa i ove sadašnje, koji su puni razumevanja za „svoje” ministre i njihove obaveze.

Ministri, međutim, nemaju razumevanja za poslanički nemar. Kad se, samo jednom, dogodilo da sednica bude odložena za sat vremena zbog nedostatka kvoruma, odmah je reagovao Aleksandar Vučić, prvi potpredsednik vlade, ministar odbrane i lider naprednjaka, izvinivši se građanima zbog ovakvog propusta. Njegovo izvinjenje preneo je javnosti Veroljub Arsić, šef poslaničke grupe SNS-a i obećao da se to više neće ponoviti. I nije.

Niko iz vlade se nije izvinio poslanicima ni za kašnjenje, ni za dolazak nenadležnih ministara, ni za to što je sednica parlamenta prekinuta, jer se ministar uopšte nije pojavio i što je oko milion dinara, koliko košta dan zasedanja, bačeno u vetar. Kad se o ovom trošku bude pisalo u medijima, poslanici će onda kukati, optuživati medije za nepoštovanje „visokog doma” i srozavanje njegovog ugleda. Za loš utisak o poslanicima i parlamentu, nisu krivi mediji, već oni koji su puni razumevanja za obaveze ministra, oni koji dozvoljavaju da Narodna skupština Srbije bude tretirana kao servis vlade, kao mesto gde se izglasava sve što stigne iz Nemanjine 11.

Ima, ipak, nade da Narodna skupština, jednoga dana, postane poštovani „visoki dom”. Za početak, dobro je što se većina ministara uredno pojavljuje na redovnom mesečnom „propitivanju” pred poslanicima, pre svih, premijer Ivica Dačić i prvi potpredsednik Aleksandar Vučić. Dobar potez je i to što je Nebojša Stefanović, predsednik parlamenta, prekinuo sednicu, ne pristajući, za razliku od prethodnog saziva, da se raspravlja bez prisustva ministra.