Nemoguća legalizacija

Svi napori države da legalizuje više od milion bespravno sazidanih objekata – ostali su bez rezultata. I ko zna dokle će tako biti.

Ovim problemom bavile su se sve vlade, od Đinđićeve do Dačićeve. I sve su želele isto – brzo i masovno, a u novije vreme i besplatno uvođenje divljih graditelja u pravne okvire. Ali Ustavni sud im je, kao kulu od karata, srušio nadu da će to ići kako su naumili.

Legalizacije može biti – rekli su ustavobranitelji, ali ona mora biti pravedna – da ne diskriminiše građane. Sa najviše sudske instance je ocenjeno da je trenutno važećim, Dulićevim zakonom, prekršen ustavni princip vladavine prava – da svi budemo jednaki u „povinovanju vlasti”. Drugačije rečeno, da se ne „vređa” princip jednakosti građana, pošto je bespravnim neimarima omogućeno da sa znatno manje dokumentacije dođu do građevinskih dozvola u odnosu na one koji su zidali po zakonu.

Đinđićeva legalizacija nije imala ovaj problem. Od divljih graditelja je nedvosmisleno traženo da reše imovinsko-pravne odnose, prilože solidnu urbanističko-tehničku dokumentaciju i plate naknadu za uređenje građevinskog zemljišta. Pravedno jeste bilo, ali ne i delotvorno. Prema zakonu iz 2003. godine legalizovano je jedva tri odsto objekata. Graditelji nisu bili zainteresovani i motivisani znajući da ih neće stići kazna. Bespravna gradnja jeste krivično delo, ali srušenih kuća, bar za primer niko se ne seća.

Pošto je odlučila da ne ruši, država je morala da liberalizuje propise. 

Svaka sledeća vlada je pozvala građane da podnesu zahtev za legalizaciju izlazeći im u susret i skraćujući broj uslova koje treba da ispune.

Velimir Ilić, aktuelni ministar građevinarstva, odlučio se za potpunu liberalizaciju i predložio da samo plate 100 evra za uknjižbu i na taj način postanu legalni vlasnici kuća i zemljišta pod njom.

Objašnjenje je glasilo: nema nam druge. Država mora sve da učini da napravi svojinsku evidenciju. Ona je jedan od uslova za EU. I time se u lice nasmejao svima koji su platili legalizaciju, pogotovo onima koji su zidali po zakonu.

Da su bespravni graditelji krivi, krivi su. Neki su to radili iz nužde, jer nisu imali novca i njih svakako treba podvesti pod socijalnu kategoriju i omogućiti im popust. Ali, šta sa onima koji su na isti način gradili luksuzne vile i stambene zgrade u zonama parkova i na skupim gradskim placevima?

 Ne treba smetnuti s uma da država u mnogo slučajeva namerno nije ništa htela da učini i da onemogući ilegalnu gradnju. Sve i da su hteli da zidaju legalno u pojedinim naseljima nisu imali plan detaljne regulacije i još mnogo toga. Građani su tamo sami gradili infrastrukturu.

U ovoj priči nema bezgrešnih. Ali ona možda neće imati ni kraj. Jer, će Ustavni sud, poštujući ustav i ravnopravnost građana pred zakonom, koje je život već jednom učinio neravnopravnim, onemogućiti bilo kakav oblik legalizacije divlje gradnje.