Немогућа легализација

Сви напори државе да легализује више од милион бесправно сазиданих објеката – остали су без резултата. И ко зна докле ће тако бити.

Овим проблемом бавиле су се све владе, од Ђинђићеве до Дачићеве. И све су желеле исто – брзо и масовно, а у новије време и бесплатно увођење дивљих градитеља у правне оквире. Али Уставни суд им је, као кулу од карата, срушио наду да ће то ићи како су наумили.

Легализације може бити – рекли су уставобранитељи, али она мора бити праведна – да не дискриминише грађане. Са највише судске инстанце је оцењено да је тренутно важећим, Дулићевим законом, прекршен уставни принцип владавине права – да сви будемо једнаки у „повиновању власти”. Другачије речено, да се не „вређа” принцип једнакости грађана, пошто је бесправним неимарима омогућено да са знатно мање документације дођу до грађевинских дозвола у односу на оне који су зидали по закону.

Ђинђићева легализација није имала овај проблем. Од дивљих градитеља је недвосмислено тражено да реше имовинско-правне односе, приложе солидну урбанистичко-техничку документацију и плате накнаду за уређење грађевинског земљишта. Праведно јесте било, али не и делотворно. Према закону из 2003. године легализовано је једва три одсто објеката. Градитељи нису били заинтересовани и мотивисани знајући да их неће стићи казна. Бесправна градња јесте кривично дело, али срушених кућа, бар за пример нико се не сећа.

Пошто је одлучила да не руши, држава је морала да либерализује прописе. 

Свака следећа влада је позвала грађане да поднесу захтев за легализацију излазећи им у сусрет и скраћујући број услова које треба да испуне.

Велимир Илић, актуелни министар грађевинарства, одлучио се за потпуну либерализацију и предложио да само плате 100 евра за укњижбу и на тај начин постану легални власници кућа и земљишта под њом.

Објашњење је гласило: нема нам друге. Држава мора све да учини да направи својинску евиденцију. Она је један од услова за ЕУ. И тиме се у лице насмејао свима који су платили легализацију, поготово онима који су зидали по закону.

Да су бесправни градитељи криви, криви су. Неки су то радили из нужде, јер нису имали новца и њих свакако треба подвести под социјалну категорију и омогућити им попуст. Али, шта са онима који су на исти начин градили луксузне виле и стамбене зграде у зонама паркова и на скупим градским плацевима?

 Не треба сметнути с ума да држава у много случајева намерно није ништа хтела да учини и да онемогући илегалну градњу. Све и да су хтели да зидају легално у појединим насељима нису имали план детаљне регулације и још много тога. Грађани су тамо сами градили инфраструктуру.

У овој причи нема безгрешних. Али она можда неће имати ни крај. Јер, ће Уставни суд, поштујући устав и равноправност грађана пред законом, које је живот већ једном учинио неравноправним, онемогућити било какав облик легализације дивље градње.