Ljubav prema rukopisima

Anatolij Arkadjevič Turilov (1951), rođen je u Jaroslavlju (Rusija). Studirao je na Istorijskom fakultetu Moskovskog državnog univerziteta (Katedra za proučavanje izvora za istoriju SSSR-a), a potom je bio na postdiplomskim studijama, na Institutu za slavistiku i balkanistiku Akademije nauka SSSR-a.

Tema njegovog magistarskog rada je bila: „Bugarski i srpski izvori za srednjovekovnu istoriju Balkana u ruskoj pismenosti od kraja XIV do prve četvrtine XVI veka”. Radio je u Rukopisnom odeljenju Državne biblioteke SSSR-a „V. I. Lenjin” (sada Ruska državna biblioteka), saradnik je Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka, član Arheografske komisije.

Godine 1983. učestvovao je u sovjetskoj naučnoistraživačkoj ekspediciji na Svetu Goru. Glavni je urednik „Svodnog kataloga slovensko-ruskih rukopisnih knjiga XIV veka”, koje se čuvaju u Rusiji, i nekim drugim zemljama.

Anatolij Arkadjevič Turilov je nedavno izabran za inostranog člana SANU. „Čigoja štampa” iz Beograda objaviće uskoro njegovu knjigu eseja o srpsko-ruskim književnim vezama i drugo, dopunjeno izdanje „Inventara slovenskih rukopisa svetogorskih riznica”, koji je uradio zajedno s Ljudmilom Moškovom.

Pitamo ga koliko mu znači prijem u SANU?

– Za mene lično izbor za inostranog člana SANU je izuzetna čast, ali i veliko iznenađenje. Dobiti priznanje od kolega, čije radove izuzetno cenim, posebno je prijatno. Ali to je i priznanje koje obavezuje. Ono je značajno i za Institut slavistike Ruske akademije nauka, u kojem radim – kaže Anatolij Arkadjevič Turilov.

Bavi se rusko-južnoslovenskim vezama. Tokom studija na Istorijskom fakultetu Moskovskog univerziteta nije slutio da će se baviti južnoslovenskom tematikom. Posle izvesnih kolebanja odabrao je Katedru za proučavanje izvora za istoriju SSSR-a, čiji su predavači smatrali da je njihov zadatak da nauče studente da vole istorijske izvore, i da umeju da ih analiziraju, nezavisno od vremena njihovog nastanka i porekla.

Posle kursa paleografije, koji je predavala, i vežbe držala, nedavno preminula Ljubov Mihajlovna Kostjuhina, za ceo život se zaljubio u rukopisnu knjigu, najpre staru rusku.

U sklopu rusko-južnoslovenskih odnosa posebno se izdvajaju srpsko-ruski. Rusko-srpske kulturne veze imaju viševekovnu istoriju, sežu čak u period srednjeg veka. Turilov se bavio, i nastavlja da se bavi, obrađivanjem tema u vezi sa tom povezanošću na materijalu od kraja XII do XVI veka.

U tom vremenskom periodu njihov karakter se često menjao. Pre svega, treba reći da su do kraja XV veka (to jest tokom tri stoleća) neposredna istorijska ukazivanja (u vidu dokumenata i svedočanstava u letopisima) o srpsko-ruskim vezama, ako ih ima, posvedočena jako malim brojem primera.

Druga odlika srpsko-ruskih srednjovekovnih kulturnih veza je njihov indirektni, posredni karakter (što je, uzgred, tipično i za druge veze slovensko-vizantijskog sveta, u znatnoj meri čak i za srpsko-bugarske).

Stara Rusija, objašnjava Turilov, nije se graničila sa srpskim zemljama, među vladarima tih dveju država nije bilo diplomatskih veza. Izvesnu ulogu, u posredovanju, mogla je imati Ugarska kraljevina, na čijim je zemljama još u XIII veku bio čitav niz pravoslavnih manastira, ali nikakvih konkretnih podataka o tome nema.

Sredinom XIII veka, posle tatarske najezde, u susedstvu Srbije, u svojstvu vazala ugarske krune, vladala su dva kneza ruskog porekla (Rostislav Mihajlovič u Mačvi i despot Jakov-Svjatoslav u severozapadnoj Bugarskoj), ali do tog vremena, po svemu sudeći, srpski književnici i pisari su već bili u punoj meri usvojili stara ruska dela i prevode.

Isto se može reći i o „prijateljstvu” Dragutina i nekog ruskog kneza Vasilija (po svoj prilici, kneza Vladimira Vasiljkoviča), koje se spominje u kraljevom žitiju.

Pri tom, poznato je da se većina veza među državama i narodima koji ulaze u „Vizantijski komonvelt” (termin engleskog vizantologa ruskog porekla Dmitrija Dmitrijeviča Obolenskog) ostvarivala, ili preko carske prestonice, ili preko njenih „manastirskih filijala”, među kojima je glavnu ulogu imala Sveta Gora.

U Carigradu je od 1110. godine postojala ruska crkva Svetih mučenika, kneževa Borisa i Gleba, gde se već Stefan Nemanja tokom vizantijskog ropstva mogao upoznati sa poštovanjem ruskih svetih, ali glavni put je svetogorski.

(Sutra: Kako se zamonašio Sveti Sava)