Više večitih nego brucoša

E, sad je stvarno dosta! Samo još da prođe Srpska nova godina, da se još malo odmorim od ovih praznika i idem da prijavim ispite. Spremiću ih za desetak dana, da konačno završim taj fakultet.

Ovo obećanje samom sebi u vreme novogodišnjeg i božićnog praznovanja dao je bar svaki peti od nekoliko desetina hiljada „večitih” studenata. Tačan broj onih koji imaju indeks, ali su zaboravili i godinu kada su upisali fakultet, nadležni ne znaju. Procenjuje se da ih ima između 20.000 i 40.000.

Zbog čega neko, ko je možda teškom mukom i uz veliki trud došao do indeksa, odustaje od studiranja?

Najčešći razlog je teška materijalna situacija. Ipak, ni to ne može da bude opravdanje, jer veliki broj akademaca uprkos nemaštini u roku dolazi do diplome.

Među „večitim” studentima je najvišeonih koji su, jednostavno rečeno, lenji. Žive sa roditeljima iako su odavno prevalili tridesetu, ubeđuju sebe i druge da će jednog dana diplomirati, mada im je do kraja školovanja ostalo pet, šest, pa i više od deset ispita i pronalaze bezbroj razloga zbog kojih ne treba još da diplomiraju – ekonomska kriza, nemogućnost pronalaženja radnog mesta, male plate u struci...

Ima i onih koji kalkulišu sa porodičnom penzijom pa odlažu poslednji ispit i produžavaju apsolventski staž dokle god za to imaju mogućnosti, odnosno dok ne napune 27 godina. Penzija koju deca dobijaju zbog smrti roditelja važi samo dok su na redovnom školovanju, pa je ona često i glavni uzrok zbog kojeg se akademci odlučuju da odugovlače sa završavanjem fakulteta. To čine zbog kakve-takve finansijske sigurnosti, jer porodična penzija, iako mala, izvor je stalnih prihoda, a pitanje je da li bi, ako diplomiraju, uspeli da nađu posao.

Od uvođenja „bolonje” prošlo je gotovo osam godina. Za nekoga dovoljno vremena da završi i dva društvena fakulteta. Više nego dovoljno vremena da i oni koji su upisali fakultet pre usvajanja Zakona o visokom obrazovanju 2005. godine, polože zaostale ispite.

Ipak, na desetine hiljada „večitih” to nije učinilo, a stiče se utisak i da im ta činjenica ne smeta, baš kao ni odgovornima na fakultetima. To i ne čudi, jer prijava ispita se plaća, a oni koji obnavljaju ili upisuju novu godinu na samofinansirajućim studijama moraju da odvoje brdo para. Jer, na nekim fakultetima godina košta i više od 100.000 dinara.

Činjenica da armija „večitih” tavori u obrazovanju, a da na drugoj strani u mnogim oblastima nedostaju stručnjaci, ne smeta ni državi. Nadležni s vremena na vreme podsećaju akademce da im rok studiranja „po starom” ističe, a onda ga produže. Time država odlaže rešavanje ovog problema, jer očigledno nema snage da motiviše „večite” studente da završe fakultet. A, ipak, možda je vreme da se neko od odgovornih zabrine nad podatkom da Srbija trenutno ima više „večitih” studenata nego što je lane upisano brucoša na školovanje o trošku države.