Zločin i kazna u Hagu

Presude i u njima sadržane kazne za međunarodna krivična dela imaju svoju posebnu prirodu, jer se njima načelno teži ostvarivanju jednog šireg društvenog efekta, koji se često svodi i na "deljenje svojevrsnih istorijskih lekcija". Ovo je posebno tipično za suđenje u Nirnbergu, kada se postupak vodio protiv većeg broja okrivljenih koji su u nacističkoj Nemačkoj zauzimali važne položaje, mada se ni tada veliki broj najznačajnijih funkcionera Trećeg rajha (a pre svega, Hitler, Gebels, Himler itd.), nije našao na optuženičkoj klupi, a umrlima može suditi jedino istorija. Presude u Nirnbergu su imale za cilj da, s jedne strane, poraženoj Nemačkoj i Nemcima upute poruku da su mnogi njihovi sunarodnici činili teške zločine, koji su ipak individualnog karaktera, iako je određeni žig moralne odgovornosti neminovno ostao i na toj državi, kao i na nemačkom narodu. S druge strane, time se težilo stvaranju novog međunarodnog krivičnog prava, koje bi trebalo da posluži kao brana novim ratovima i zločinima.

Na žalost, protekli vek je i pored toga obilovao ratovima i ratnim zločinima. Istaknuto mesto u ratnoj istoriji čovečanstva zauzimaju i događaji nastali tokom građanskog rata devedesetih godina na prostoru nekadašnje SFRJ. Osim nacionalnih pravosuđa, pitanjem tih zločina i odgovornosti za njih se već više od jedne decenije bavi i Haški tribunal. Kada je reč o kaznama sadržanim u presudama tog tribunala, moguće je uočiti neke veoma zanimljive istorijske paralele. Za razliku od suđenja u Nirnbergu, gde se sudilo važnim pojedincima (svojevrsni "VIP krug"), pred Haškim tribunalom je prvi optuženi bio izvesni Duško Tadić, Srbin iz BiH, koji je bio optužen za ubistva i mučenja zatvorenika. Bez obzira na težinu konkretnih krivičnih dela, radilo se o neposrednom izvršiocu i o suštinskom marginalcu u odnosu na ratne događaje. Međutim, kazna koja mu je izrečena (dvadeset i pet godina zatvora u prvom stepenu, te dvadeset godina zatvora presudom žalbenog veća), može se porediti sa nekim kaznama izrečenim optuženima u Nirnbergu. Ona je, u stvari, znatno teža od nekih nirberških kazni. Na primer, Albert Šper, ministar za naoružanje, osuđen je na 20 godina zatvora, a Karl Denic, zapovednik Ratne mornarice i naslednik Hitlera nakon njegovog samoubistva na svega deset godina zatvora, dok je Konstantin Nojrat, protektor Bohemije i Merena, osuđen na 15 godina zatvora.

Dijametralno suprotan primer u odnosu na presudu Tadiću, ali i brojnim drugim Srbima u Hagu, je slučaj Nasera Orića, koji je kažnjen neverovatno blagom kaznom od svega dve godine zatvora. Tribunal se u tom slučaju očigledno rukovodio kako optužnicom koja nije obuhvatala sve zločine koje je realno trebalo pripisati ovom optuženom, već samo jedan relativno manji broj krivičnih dela, a tako i jednim opštim stereotipom o srebreničkim muslimanima kao isključivim žrtvama, bez obzira na činjenicu prethodnog sistematskog uništenja okolnog srpskog stanovništva. Obrnuto, poslednja presuda Haškog tribunala nekadašnjem predsedniku RSK Milanu Martiću, nikako se ne može smatrati blagom. Nije sasvim jasno čime se tribunal konkretno rukovodio u izboru takve mere kazne, ali je sasvim izvesno da Martiću nije uzeto kao olakšavajuća okolnost što je srpski narod u Hrvatskoj, nakon tragičnog iskustva u Drugom svetskom ratu, imao realnog razloga za strah od nove nezavisne hrvatske države, te da su hrvatske formacije tokom operacija "Bljesak" i "Oluja", ne samo ubile više hiljada civila, već je hrvatska država sistematski proterala najveći deo autohtonog srpskog stanovništva, tako da je danas ta država etnički skoro "čista". Za Martića je očigledno otežavajući faktor bilo i njegovo TV priznanje da je naredio bombardovanje Zagreba kao odmazdu za zločine u "Bljesku". Da je bio malo perfidniji, Martić je mogao, poput nekoliko godina kasnije portparola NATO-a (kada je reč o bombardovanju SRJ i rušenju mostova, pogađanju vozova i autobusa, gađanju centra Niša kasetnim bombama itd.) tvrditi da se radilo samo o kolateralnoj šteti.

Teško je na pamet i apriorno oceniti određenu kaznu teškom ili blagom, osim kada konkretna kazna već na prvi pogled, ne odgovara prirodi i vrsti zločina na koji se odnosi. Haški tribunal će imati priliku da svojim budućim presudama za zločine tokom "Bljeska" i "Oluje", kao i na suđenjima optuženim Albancima, za koja su inače, karakteristična čudna dešavanja poput "bekstva" svedoka, dopuštanja optuženom na slobodi da politički deluje i sl., dokaže svoju doslednost u kaznenoj politici, koja je do sada bila prilično kolebljiva, osim kada je reč o optuženim Srbima, koji su po pravilu, veoma strogo kažnjavani, čak i kada su bili "kooperativni". To je slučaj, na primer, sa Milanom Babićem, čije je samoubistvo još jedan primer relativne prirode težine kazne. On je sam svoju zatvorsku kaznu supstituisao na jedan tragičan način.

Indijski sudija Radhabinod Pal je na suđenju u Tokiju ironično zaključio da je "samo izgubljeni rat zločin". Ovaj časni sudija je time želeo da ukaže na načelno nepravičan karakter suđenja pobednika onima koji su u ratu bili pobeđeni. Suđenja pred Haškim tribunalom zvanično nemaju karakter takve "pobedničke pravde", ali bilo bi žalosno da zbog nesrazmere između težine kazni za slične zločine, ona faktički dobiju takvu prirodu. Kao što su u Orvelovoj "Životinjskoj farmi", sve životinje jednake, a neke jednakije, moglo bi se pomisliti da su u postupcima pred Haškim tribunalom svi zločini iste vrste podjednako mrski, ali su neki ili nečiji zločini ipak mrskiji od drugih. To bi bilo nedopustivo i svelo bi se na brutalno izrugivanje međunarodnoj pravdi. Zločin ne sme imati nacionalnost.