Evropski dupli aršini

Ovonedeljni zaključci istrage bugarskih istražitelja i Evropola da iza samoubilačkog bombaškog napada na Aerodromu Burgas u Bugarskoj, u julu prošle godine, stoji libanska militantna grupa Hezbolah, nisu iznenadili skoro nikoga.

Iako ova šiitska islamistička organizacija optužbe na njen račun ocenjuje kao izraelska kampanju, čak i oni koji ne žele da se mešaju u „bliskoistočna ratovanja”, poput bugarskog premijera Bojka Borisova, osnovano sumnjaju da Hezbolah ima veze sa terorističkim napadom u kojem je bombaš samoubica razneo autobus ubivši pet izraelskih turista i njihovog bugarskog vozača, a ranivši više od 30 ljudi, većinom Izraelaca.

Ako se bude dokazalo da je atentator imao najmanje dva saučesnika i da su onim imali veze sa Hezbolahovom milicijom, to će značiti da je ova libanska grupa, sa jakom povezanošću sa režimom u Iranu, prvi put od sredine osamdesetih počinila atentat na evropskom tlu.

Hezbolah (na arapskom – Božija stranka) nastao je 1982. godine u vreme izraelske invazije na Liban da bi u međuvremenu prerastao u organizaciju koja ima svoje političko i vojno krilo. Organizovali su terorističke akcije u Izraelu, Velikoj Britaniji, Španiji, Argentini i rodnom Libanu, a napadi su uglavnom bili usmereni na Jevreje i zapadnjake.

Iako su je SAD, Australija, Kanada i Izrael stavile na listu terorističkih organizacija, Evropska unija odavno odbija da učini isto i time članovima Hezbolaha onemogući delovanja, putovanja i finansiranje u i iz Evrope. Holandija je jedina evropska zemlja koja je Hezbolah stavila na svoju crnu listu, dok je Velika Britanija to učinila samo za vojno krilo ove šiitske organizacije.

Indicije da je Hezbolah posle dve i po decenije krenuo da napada i na Starom kontinentu pojačale su pozive Briselu da ne okreće više glavu od ovog problema. Tek na insistiranje novinara portparolka visoke predstavnice EU za spoljne odnose i bezbednosnu politiku Ketrin Ešton je rekla da je stavljanje Hezbolaha na listu terorističkih organizacija „samo jedna od opcija i da još nije doneta nijedna odluka”.

Iako stavljanje Hezbolaha na listu terorističkih organizacija za Amerikance i Jevreje ne bi trebalo uopšte da bude predmet političkih razmatranja, upravo to je slučaj kada se donose odluke u okviru Zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU budući da je za svaku odluku neophodna jednoglasnost „dvadesetsedmorice”.

Francuska je ta koja ne želi da se Hezbolah označi kao deo međunarodnog terorizma iako, s druge strane, brzo reaguje na radikalni islamizam u Maliju. Štaviše, mnogi se pitaju zašto se Francuska nećka, budući da su svojevremeno i njeni građani bili na meti.

Organizacija Islamistički džihad, koja se često smatra sastavnim delom Hezbolaha, 1983. je poslala dvojicu bombaša samoubice da napadnu američke i francuske trupe u Bejrutu i pri tom je među 299 mrtvih bilo 58 francuskih padobranaca.

Iako je to bio najveći pojedinačni vojni gubitak za francusku vojsku od rata u Alžiru 1962, Francuska ne želi da označavanjem Hezbolaha za teroriste izgubi uticaj u Libanu, koji kao njena bivša kolonija važi za tradicionalno uporište francuske moći na Bliskom istoku.

Nemci su se, takođe, dosad premišljali i ostavljali Francuzima da odluče šta je najbolje za EU. Međutim, zabrinutost sve više raste i u Nemačkoj budući da, kako prenosi nedeljnik „Špigl” nemačka državna bezbednost je u analizi 2011. utvrdila da u toj zemlji Hezbolah ima blizu 1.000 članova.

Sve više se eksperti pitaju da li je promućurno za Evropljane to što ne žele da diraju Hezbolah zbog strahovanja da bi to bio udar u osinje gnezdo.

Dok je takva bojazan možda i opravdana, jedan od razloga koji se ponekad pominje je najgori izgovor koji Evropljani mogu da nađu. Budući da je Hezbolah i politička partija, ponekad se kao argument za nestavljanje na crnu listu navodi to da bi to promenilo politički situaciju u Libanu i izazvalo nestabilnost.

Međutim, taj argument samo pokazuje koliko nekad Evropljani koristi duple aršine u svojoj spoljnoj politici i to čak u istom regionu.

Naime, EU je 2003. na svoju listu terorističkih organizacija stavila palestinski Hamas, pri čemu će tri godine kasnije „hamasovcima” dozvoliti da učestvuju na parlamentarnim izborima.

Tek kada je Hamas odneo pobedu na slobodnim izborima, EU je Palestinskoj upravi pod Hamasovom kontrolom uskratila finansijsku pomoć i direktno uticala na podele među Palestincima koje su dovele do međupalestinskog sukoba.

U isto vreme lideri EU su odbijali i ubeđivanja sopstvenog visokog predstavnika za spoljnu politiku i bezbednost Havijera Solane da se i Hezbolah stavi na crnu listu.

Tada je EU poprilično izgubila kredibilitet među muslimanima na Bliskom istoku, ali je i propustila šansu da počne pacifikaciju Hamasa i da njegovo političko krilo postepeno natera da se odrekne terorizma.

Ukoliko istraga napada u Burgasu pokaže da iza svega stoji Hezbolah, ne bi trebalo da začudi, kažu eksperti, da se „dvadesetsedmorica” dogovore da na crnu listu EU stave samo vojno krilo Hezbolaha. Pitanje je samo da li se posle tri decenije može jasno razlikovati političko i vojno krilo Hezbolaha.