Sećanje na Tanju Petrović

Za istim ovim stolom, novembra 2007. godine, u maloj kućici katalonskog sela koju povremeno iznajmljujem od starih prijatelja, sedela sam i po Tanjinoj porudžbini pisala jedan od najinspirativnijih tekstova, za rubriku koju je pokretala u „Politici”, naslovljenu: 'Moj život u inostranstvu'.

Time je Tanja dala priliku ne samo nama koji smo rasejani po belom svetu da budemo prisutni na neki način u našoj matičnoj Srbiji i da nas neko čita, već i da se suočimo sa sopstvenim iskustvom kroz to pripovedanje anegdota, a da naši ljudi koji su ostali na 'rodnom tlu', vide dobre i loše strane Zapada, ili uopšte života van svog podneblja. Ali nije reč šta je to značilo meni ili nama, već da to opisuje i te kako Tanju, njenu stvaralačku ličnost, uvek spremnu za nove zanimljive projekte koji će, pritom, da osvetle sa neke nove strane ljudski život.

Rigorozna u svom poslu, nije uvek izazivala blagostanje među svim kolegama; ali nije bilo medija - novinarskih, izdavačkih, srpskih, hrvatskih, i kakvih god, koji je nisu hteli u svoje redove. Nigde nije lako naći a nekada i izdržati svakodnevni ritam koji može da nametne jedan zahtevni porfesionalac kakav je bila Tanja Petrović, ali su svi vrhunski mediji znali da ona sama može da im podigne kvalitet i rejting, i zato je bila osoba koju su svi poštovali i divili joj se. Kada je saznala za svoju bolest, zadivljujuća je bila i njena snaga da se sa time suoči i nepokolebljivost u veri da će se izboriti.

Kada mi je, u našoj profesionalnoj komunikaciji prvi put napisala da je operisana i da je započela terapiju, rekla sam joj da dođe u ovu Barselonu o kojoj mi je dala toliko puta prilike da pišem, kada prođe kroz sve to. I tek tako sam upoznala malo bliže Tanju Petrović, moju vršnjakinju, koja je počela ozbiljno da radi pre svih drugih iz naše generacije, i kojom smo se ponosili još dok smo mi još učili škole a ona već postajala medijska zvezda.

Sećam se isto tako kako je na jesen 1991. zazvonio telefon dok sam beskorisno sedela u nekom barselonskom stanu koji je bio daleko ispod onoga što smo mnogi od u nas imali u Beogradu. Tanja je zvala sa Radija B-92, tako bitnog medija tih teških godina, i ponudila mi: 'Hoćes da te uključujemo svako jutro u program da pričaš kakvi su tu svakodnevni običaji i u čemu se razlikuju od naših?'. 'Hoću Tanja', rekla sam joj, 'Znaš da se oni tuširaju uvek ujutru i da uvek jedu samo slatke stvari za doručak', ispovedila sam se. 'Pa da, tako neke obične stvari', obodrila me je. Tako je Tanja i omogućila da se ne prekine most, i da u beznađu koji je svako od nas osećao tada, bilo da je otišao ili ostao, zrači nešto što naizgled ima smisla: pričajmo o tome, podelimo, smejmo se.

Tokom svog boravka u Barseloni 2009. godine nije htela da propusti da ode u ovdašnji najvažniji dnevni list, La Vanguardia, i da uz urednika njihovog elektronskog izdanja sazna sve što u budućnosti može primeniti u elektronskom izdanju „Politike”, čiji je urednik ostala do kraja, aktivno radeći koliko ja znam do samog kraja. Bila je i ozbiljan poznavalac muzike jer je prvo završila studije muzikologije; sećam se kako mi je povodom mog tada četrnaestogodišnjeg sina Dimitrija, koji je vežbao na violini neke solističke partiture koje mu je zadavala njegova profesorka, profesionalna solistkinja ruskog porekla, kazala: „Ako hoćeš da za sva vremena omrzne muziku, ti ga i dalje šalji na te časove. Muziku mora da vezuje i za neki prijatan socijalni momenat, za druženje i zabavu”. Puno sam je puta posle citirala.

Tanja je imala još mnogo lepih planova za budućnost, ali ih je ponela sa ovog sveta. I podelimo, misleći na nju, ono što je Sokrat po Platonu iskazao kada mu je došao sudnji čas: mirno se oprostio rekavši da mre, i onima koji ostaju poželeo sretan ostanak, a zatim iskazao sumnju, možda njemu neophodnu u tom trenutku, da ko se upućuje boljoj sudbini, to još niko ne može sa sigurnošću znati.

Tamara Đermanović, Pubol, Španija, 21. februar 2013.